Morska

Gospodjice,
kasnite vec par vekova
pri uplivavanju i preplitanju sa mojom cudi,
da li to namerno cinite,
il su svi satovi ovoga sveta,
od vaseg pogleda,
postali ludi,
te oglasavaju novi milenijum
i nekih ubogih dva i pet,
dok u stvari,
vreme nepopravljivo stoji,
zaneto i zaneseno u vasem oku?
Gospodjice,
priznajem da sam iscepao par miliona djonova,
i pratio milijarde sumova talasa,
sve u nadi da cu naci spilju u kojoj se morska pena mazi sa vasim stopalima,
uzegla i gladna vase koze,
al eto,
sve je to nekako uzalud,
vas nigde nema
i ja vise stvarno ne znam,
da li ste vi zena,
il samo u moru, mesecev sjaj

Neću više da pišem

Neću više da pišem,

sve ću stihove zauvek zaključati u svojoj glavi,

trajno će ostati da lutaju u devetom krugu pakla koji ću ograditi najvišim bedemima

od istrunele kože sa jagodica prstiju i rebara koja su se napinjala po svakoj mojoj reči.

 

Neću više da pišem,

zapaliću sve hartije koje sam ikada išarao mastilom u naletima tahikardije,

sve one postelje u kojima sam budan smišljao metafore, skrivajući srž moje biti,

zatreću svaki pisani trag mog postajanja na zemlji,

sve što bi moglo da me veže za pisanu reč sklopljenu u nekakav,

drhtavi i poletni stih…

Oprosti

Oprosti,
ali morao sam da odrastem,
sve tvoje igracke su počele da bivaju minijaturne u mojim šakama,
a svi strahovi koje si mi poveravao
počeli su da me zasmejavaju,
ponekada čak i guše,
te sam te često slušao
a već dugo te nisam čuo,
samo sam potvrdno klimao glavom
i svojom već od godina otupelom rukom,
milovao po kosi
pritiskao uz sebe,
telesno bio tu
dok su me misli gonile dalje od naše male sobe,
daleko,
preko onog gvozdenog mosta kojeg ponekada i danas
prelazis zatvorenih ociju.

Oprosti,
morao sam da odrastem,
sve ono što smo zajedno pisali
pijana slova ukrašena crtežima
koje smo nekada zvali „umetnost“
danas vidim kao zaludno utrošeno vreme,
i sve više volim da sam sam,
daleko od tvojih „zašto“ i „kako“,
jer vidiš,
uspeo sam jedne večeri da se izvučem iz našeg kreveta,
ti si duboko spavao
nisi mogao da cujes škripu mojih koraka dok sam bežao u svet,
i video sam,
video prave probleme
čuo za prave brige,
shvatio da sve ono što je za nas dvojicu bio ogroman problem,
nije ništa drugo do bezazlene igre,
lagani talas što nagriza kule od peska.
Ostario sam za tu jednu noć
i sada,
iako smo rođeni istog dana
iste godine
i u isto sati,
ja sam vekovima stariji od tebe,
i ne mogu više da te razumem,
niti da slušam,
tvoje dečije probleme.

Oprosti,
ali stvarno sam morao da odrastem,
došlo mi je vreme.