Oprosti

Oprosti,
ali morao sam da odrastem,
sve tvoje igracke su počele da bivaju minijaturne u mojim šakama,
a svi strahovi koje si mi poveravao
počeli su da me zasmejavaju,
ponekada čak i guše,
te sam te često slušao
a već dugo te nisam čuo,
samo sam potvrdno klimao glavom
i svojom već od godina otupelom rukom,
milovao po kosi
pritiskao uz sebe,
telesno bio tu
dok su me misli gonile dalje od naše male sobe,
daleko,
preko onog gvozdenog mosta kojeg ponekada i danas
prelazis zatvorenih ociju.

Oprosti,
morao sam da odrastem,
sve ono što smo zajedno pisali
pijana slova ukrašena crtežima
koje smo nekada zvali „umetnost“
danas vidim kao zaludno utrošeno vreme,
i sve više volim da sam sam,
daleko od tvojih „zašto“ i „kako“,
jer vidiš,
uspeo sam jedne večeri da se izvučem iz našeg kreveta,
ti si duboko spavao
nisi mogao da cujes škripu mojih koraka dok sam bežao u svet,
i video sam,
video prave probleme
čuo za prave brige,
shvatio da sve ono što je za nas dvojicu bio ogroman problem,
nije ništa drugo do bezazlene igre,
lagani talas što nagriza kule od peska.
Ostario sam za tu jednu noć
i sada,
iako smo rođeni istog dana
iste godine
i u isto sati,
ja sam vekovima stariji od tebe,
i ne mogu više da te razumem,
niti da slušam,
tvoje dečije probleme.

Oprosti,
ali stvarno sam morao da odrastem,
došlo mi je vreme.