Na buvljaku

– Baba, idem da vidim sta cu sa ovim stvarima. Samo strv prave u stanu. Doci  cu do rucka.
– Ajde, deda, nemoj dugo, znas da ti unuk dolazi.
– Ja, ja, samo nesto zvocas, cut tamo. Necu dugo. Odo!

Zdravko Tesic, bivsi zastavnik JNA u penziji, pogledao je jos jednom u sadrzaj pletene torbe koju je imao u rukama. Stare stvari koje je nakupio iz ormana i one jos starije iz podruma, gledale su u njega: po ko zna koji put, ponovo oprane bluze, cipele kojima je prethodno izvadio stari sjaj imalinom, par telefona iz proslog stoleca i jedne letnje papuce, u solidnom stanju.

Na semaforu crveno. Blokovi u kojima zivi dobar deo svog zivota, samo su jos sivlje i depresivnije izgledali ispod kisno crnog neba.
Zagledan u masu ljudi sa druge strane ulice, pocinje da razmislja u sebi.
“ – Ove cipele sam kupio onomad u Trstu. Da sada se secam. Njoj onu belu bluzu i kariranu suknju, a sebi cipele i sako od tvida. Sunce ti jebem, pa to je bilo pre cetrdeset godina.
Neki drugi, bolji zivot, ona sjajna i srecna vremena.  Zivot u kome sam bio covek, u pizdu lepu materinu sve!“

Uvukao je glavu dublje izmedju okovratnika kaputa, kapu nabio skroz do ociju. Hteo je da sakrije srdzbu i bes koji su mu punili pluca.
On, koji je slepo sluzio svojoj drzavi, on koji ni mrava nije zgazio za vreme svog vojnickog zivota, on koji je svima rado pomagao, danas mora da radi ovo, i to u godinama kada bi trebao da uziva u plodovima svoga rada.

Konacno zeleno svetlo. Zdravko jos jednom pogleda u pravcu torbe.
“ – Ova moja bi umrla od stida da zna gde sam posao, al sta da radim. Makar ne kradem.
Muka je, treba pomoci ono dvoje. Rade, a jedva sastavljaju kraj sa krajem. A deca vec velika, osnovci, treba to obuci, treba im dati da jedu, skolovati.
e, moj Zdravko, budalo jedna…
Kada su delili stanove, ti nisi hteo da uzmes.
Kada su premestali, ti si pustao, gurao druge.
Kada su krali, kada su svi krali i zaradjivali mala bogatstva, ti si… Leb ti jebem posten, budalo jedna!“
On koji nikada nije pljuvao po ulici, to ucini u svojoj sezdesetosmoj godini. Osvrtao se oko sebe, misleci da ce ga neko ukoriti, da ce neko da mu kaze „Cica, sram te bilo, jel se takav primer daje omladini!?“ ali nista.
Vreme stida i srama je proslo, pamte ga samo ostareli dinosaurusi poput njega.

Ulazi u masu ljudi, trazi pogodno mesto za sebe.
Polako pocinje da oseca nelagodu\par
Cesto je prolazio pored tih ljudi, odmeravao sitnice, a oko onih koje bi mu se dopale, cenjkao bi se, trazio mane, felere, sve u nameri da sto povoljnije kupi sat ili znacku, za koje prodavci nisu znali pravu cenu.
Ali danas, danas je sve drugacije. On postaje jedan od njih.
Prodavac uspomena, mesetar svog zivota na pijaci izgubljenih i siromasnih ljudi.

Odmeravajuci pozicije ostalih prodavaca, nasao je, po njegovom misljenju, najbolje mesto sa kojeg ce biti lako uocljiv kupcima.
“ – Pa dobro, to je to. Ajde deda, vadi robu, valja se nesto i  zaraditi.“

Iz torbe je izvadio beli carsav koji je prostro po zemlji, stavljajuci kamenje na rubove.
Na red je dosla roba.
Dva para cipela, sa leve strane. Desno od njih, uredno slozene pantalone, dve bluze, jedna muska kosulja i na kraju, sasvim desno, dva zelena telefona.
Njegova tezga.
Primetio je da ga bas i ne gledaju blagonakolno, da je nov, da nije iz njihovog sveta.

– Cica, jel ti nas zajebavas, sta!? Mici tezgu odatle, na kraj idi!
Vidi ti njega, dosao prvi put, a stao na sam put, pa jos i sa suprotne strane! Oce da ga vide!
Mici se, bre, beno matora, hoces sada da te isprebijam!?

Zdravko je samo cutao. Gledao je u tog mladica punog besa i mrznje, ali nije znao kako da mu odgovori. Ocekivao je da ce ga neko od ostalih prodavaca braniti, ali do toga nije doslo. Svi do jednog su gledali u njegovom pravcu, pogledima podrzavajuci svog glasnogovornika.

– Izvinite. Ja sam prvi put ovde. Nisam znao, nemojte se ljutiti. Ljudi smo, sve nas je ovde muka naterala, ja..
Covek sa bradom, u vidno alkoholisanom stanju, zakrvavljenih ociju, nije mu dao da dovrsi recenicu.
– Cica, manje laprdaj, bole mene ona stvar za tvoje muke i zivotnu pricu! Pakuj se, na kraj reda! Odmah!
– Dobro, idem.
Ostali prodavci su poceli da se smeju na sav glas, odobravajuci postupak svog kolege.

Poceo je opet da pakuje svoje stvari, ovaj put bez slaganja, hitro ih je ubacivao unutra.

– Magarac matori, da te nisam video vise na mom potezu!\par

Kada je mladic izgovorio te reci, Zdravko je vec bio daleko. Odustao je, makar za taj dan.

– Deda, vidi ko ti je dosao!
U tom trenutku, u zagrljaj mu je potrcao njegov najmladji unuk, njegov ljubimac, njegovo ime.
Gotovo da ga je srusio na vrata kada mu je skocio oko vrata.
– Dekooo, dekice moj, pa de si ti meni bio do sada? Ajde da mi citas.
– Milo dedino, ime moje.
Zdravkove reci su se gubile u plavoj kosi unuka. Naboranim usnama, na kojima su se sakupile reke suza, ljubio je njegovo teme.
Znao je da sutradan opet mora da pokusa.
– Deko, ti places?
– Malo, od hladnoce vani, to je normalno. Odi deki na ledja, idemo u sobu.

Published in: on 23 новембра, 2013 at 4:15 pm  Comments (9)  

Posle poraza

Posle poraza ne umireš,
samo otupiš,
sa novim ožiljkom,
stariji za jednu sedu,
novom borom na čelu
nastavljaš dalje,
hodaš podignute glave,
više ne drhtiš na njenu prvu suzu,
više ne padaš u ponor zbog prve glasne tišne između vas,
nisi na dnu zbog kraja,
nisi, zato što si otupeo,
znaš da iza sledećeg ćoška stoji neka druga,
bez kišobrana
bez upaljača,
neka koju juri manijak,
ili se upravo, o ivičnjak spotakla,
postoji milion i jedan razlog zašto baš tebe čeka,
zašto da ideš dalje,
po bulevarima,
po ćorsokacima,
po galerijama i po zapišanim haustorima.

Published in: on 3 новембра, 2013 at 2:09 pm  Оставите коментар