Jastuk

Ako se ikada upoznaš sa mojim jastukom
nadam se da će on zavernički ćutati na sva pitanja tvoja,
jer šta ako sve istrljtlja, izblebeće,
ako o sebi u meni
saznaš sve, ali baš baš sve?
Sramota me je da priznam,
al svako pero unutar njega
pozna ti lik,
ime ti izgovara ko štreber pesmicu za pet,
i kada ja zaboravim koliko dana je prošlo
uvek me neko od njih ubode i nanometarski precizno
u nedelju
u dan
u sat
u minut
u sekund,
ma,
u milisekund
koliko je svega prošlo obavesti,
podnosi tačan izveštaj,
i ja šta ću, zaćutim,
zaćutim,
a oni cokću,
toliko cokću da se osećam  ko na času geografije u osmom razredu – nemam odgovor na postavljeno pitanje,
najradije bih rekao „Ne znam, dajte mi jedan!“
i seo nazad na svoje mesto dok profesorka traži novu žrtvu,
al eto, ništa od toga – biću po ko zna koji put na tapetu
sa svih strana oko moje glave će leteti pridike ko zvezde padalice,
nazivaju me klipanom,
slabićem,
ženskim petkom,
budalom,
pertlom svezanom čak,
i zar stvarno misliš da ću vaš susret doživeti bez strepnje i jedno osamsto nervnih slomova?
Užasavam se tvojih mogućih pitanja u rafalu,
koliko već misli na
mene,
kakav je kad mu se javim, a kakav kad me nema,
da li me je u mislima grlio i stezao uz sebe,
uspavljivao se dok su nam ispreplitana tela postajala senke na plafonu,
usnama spajao mladeže, baš skroz, baš sve, od glave do pete,
gledao dok spavam, očima pomerao kosu sa čela,
jutrom prvi ustajao, donosio mi kafu zaslađenu s poljupcem u krevet,
znam te, sve to
pa i još puno toga bi ti pitala,
ponosob, pero po pero bi završavalo na tvojim malim dlanovima,
i svako od njih bi me odalo,
prodalo za jednu jedinu buru sa tvoje donje usne,
izdalo bez da trepne
tajnu za tajnom o tebi u meni,
sve ono što sanjam
sve o čemu maštam
sve što iz dana u dan snažno želim,
zamisli stvarno
jednom se upoznaš sa mojim jastukom
i sazņaš baš sve o tebi u meni,
i ja se pretvorim u zrno maka
dok oko tebe blebeće i obleće perije iz moga jastuka.

Published in: on 28 маја, 2015 at 10:14 pm  Comments (1)  

Navike

Počinjem da se navikavam na navike
ujutru prvo palim radio
stanica Beograd 202,
makar dvadeset minuta gibanja u mestu
kao prinošenje žrtve
za još jedan solidno lep dan,
prođem prstima kroz kosu
namignem razlednici Pariza
„Još samo koji mesec ili godina,
ma nije važno koliko god da prođe,
upoznaćemo se
i onda ćeš mi u neko gluvo doba noći
dok budem šetao pored Sene
objasniti šta je to tako magično u tebi.“
govorim dok se lenjo dižem iz kreveta,
ispijam četri čaše vode,
ispiram tragove snova sa zuba,
mlakim šmrkom spiram sa sebe tragove nemira,
u inat sivim oblacima
oblačim majicu veselih boja,
„pre prvog iskakanja iz šina
makar devet puta se nasmej,
bilo čemu
bilo kome,
samo se prokleto nasmej“
umesto Marfijevih mantri izgovaram ispred ogledala
pa dokle izdržim
bitno je steći naviku da pokušavaš
posle sve postaje rutina
kao vožnja bicikla na zadnjem točku,
važno je samo to prokleto samopouzdanje
umeti da balansiraš
između vazduha i betona
bez straha od pada,
navikavam se da izbegavam televiziju
novine
portale
pobeći od dvadeset korisnih saveta kako da je zadovoljiš
ili
osam načina kako da razbiješ jaje
zaista je velika pobeda volje nad sunovratom svesti,
navikavam se da osluškujem tela
da vidim boje ispod jagodica
i da očima opipam puls na vratu,
navikavam se da dišem duboko dok želim
i plitko, sasvim nečujno kada sam nepoželjan
i da na sve to ne gledam kao na smak sveta
najteži lični poraz u tom danu ili danima
u zavisnosti koliko traje
„Iz svega što ti se dešava
izvuci za sebe ono najbolje,
zapali niti mraka, osvetli put“
šapućem u bradu
kad se to desi,
navikavam se da u toku dana pročitam makar dve lepe rečenice,
smanjim broj cigareta na četri dima manje
mada znam da ću u toku noći
sve to nadoknaditi
plus puta dva,
navikavam se da verujem u sebe
da zaboravim vlažne dlanove
i suvo grlo
na razgovorima za posao,
treba biti strpljiv
čekati pravi trenutak
smiren i staložen delati,
ponudeti ono što jesi
što umeš
kao pokeraš prilikom blefiranja
dok u rukama ima najgore karte,
juriš je ponekad pad u ambis,
samoubistvo duha,
navikavam se na to da je ponekad bolje prolongirati poljubac za neki drugi dan
i umesto njega
pred nekoga
iznenada izbaciti  kosture iz ormara,
bio sam to i to
radio ovo i ono
stidim se toga i toga
nema baš nekog većeg opravdanja
samo kliše da mi se moglo
i da sam hteo
ne pitaj zašto – ne znam,
uživao sam u tome oko dvadeset i dva časa dnevno,
ali su me ona dva preostala ubijala gorčinom
stvarajući neki samo karmi poznat egal,
to ti je to u kratkim crtama
na dlanu imaš obe strane mene
vidimo se sutra
i sutra
i sutra,
a ako nemaš vremena,
razumem,
biće neki dan od nedelje,
pa i ako se više nikada ne vidimo
i to razumem,
za vrabca su i mrvice
krupan zalogaj,
navikavam se da ne gledam u prošlost
bilo i prošlo
nauk je ostao,
svi smo mi slični
al nismo isti,
hodaj dalje,
sporije il brže
sve po ličnom nahođenju
nemoj ko drugi
draž je i u totalnom haosu biti lucidno normalan na svoj način jer ako radiš stvari ko drugi,
da li ćeš ikada saznati
ko si,
navikavam se na sebe
i na to da prihvatam sam sebe bez straha,
moje mane
moje tišine
moje buke
izlivi besa
izlivi nežnosti
najdivnije reči
najprljavije strasti – sve sam to ja,
iz toga nastaje sve što umem
i to me vodi ka cilju
za koji baš ne znam koliko je pravi
ali je moj
i kao takav je ispravan
koliko god da i meni izgledao sulud i glup,
navikavam se da cilj nikada nije vredan sredstva
i da ako to drugi mogu
ne znači da i ja tako moram,
trenutak može imati svako
na večnosti već treba raditi
dati je celog sebe
dati joj život
dati joj dušu,
navikavam se na to da je ponekad sasvim ok  nemati plan
bitan je san
bitna je želja,
neće danas – sutra će hteti
neće ni sutra – sve je ok, ima još dana
razrađuj sebe do savršenstva
jednom će doći
najbitnije je ići u susret,
navikavam se da me u snove muzika prati
radio Beograd 202
pesma za pesmom
nečije misli pretočene u stihove
praćene saksofonom i gitarom
kao dubinsko čišćenje mozga
u susret još jednom jutru
u kome ću dati sve od sebe
da se naviknem na dobre navike.

Published in: on 27 маја, 2015 at 12:11 pm  Comments (4)  

Prolaziš

Prolaziš,
znam da ti ta vest nije baš za naslovnu il za duplericu
novina koje voliš jutrom da čitaš
i da sam više u rubrici
pijačni barometar
ili
vodostaj reka,
ali svejedno
meni je bitno da ti u 2:45 ujutru kažem da me prolaziš
i da više ne brojim dane,
i da ti više ne pišem stihove
i da tamo nekome više ne zavidim što može da te ima
i da ga više ne smatram za ludaka što te tako olako pušta da lutaš
bez da te stisne uz sebe
i najmanje put Meseca odvede,
eto, vidiš da me prolaziš,
nisi mi više glavna tema ćutanja,
zagrizao sam malo veće probleme
i nemam ti više kad misliti na tebe,
razmišljati
kako i odakle baš ti
zašto baš u tebe,
zbog čega sam sve morao onako glupo,
ne,
sad razmišljam o tome
kuda na more
u koju boju okrečiti sobu
odlepiti ovaj saksofon sa zida ili ne
kako se napokon naterati
da počnem piti vodu
i kako izgubiti ovih vražijih deset kilograma viška,
eto i sama vidiš
sve sami ozbiljni problemi,
i kako da me ne prođeš
kako da ne izvetriš
kako da ne prestanem da prestanem o tebi,
vidiš da prolaziš
baš lepo prolaziš
više ne zavidim
ni mraku
ni ulicama
ni ogledalu u njegovom kupatilu
ni jastuku na tvome krevetu
ni vetru
ni suncu
ni pertlama
ni trolama,
aman,
baš nikome ne zavidim,
jer prolaziš,
najstvarnije prolaziš
prolaziš kao onih sedam sati i četrdeset dva minuta,
prolaziš kao ova pedeset dva dana,
prolaziš kao moj bes što sam bio sve što sam bio,
prolaziš kao sve moje greške,
prolaziš kao mamurluk od toplog piva,
prolaziš kao koštica u pita višnji,
prolaziš,
ma, kad ti kažem,
baš lepo prolaziš
najlepše prolaziš
najsavršenije prolaziš
tečeš,
baš kao što teče još jedan u nizu
prolazni dan.

Published in: on 21 маја, 2015 at 10:52 am  Comments (1)  

Danas

Danas možda nije najlepši dan na svetu, bilo je sigurno onih u kojima je Sunce jače sijalo, vetar prijatnije strujao dok su po nebu plovili oblaci zanimljivijih kontura, ali ovo današnje danas je jedinstveni  unikat u nizu dana što ih imamo na raspolaganju pri  proputovanju kroz život i verujem da se ništa od njegovih mana i vrlina neće ponoviti u nekoj sredi, mesecu maju, kalendarske 2086 godine.

Mogu da ga kritikujem do besvesti, da cokćem i za sebe tražim malo veću temperaturu i malo manju tenziju unutar glave, ali bih onda pljunuo na njegovo životno pravo da bude različita jedinka u skupini. A opet, možda ga se sa setom u mislima i setim u nekom drugom maju „ej, to je bila sreda, sve vedro i sunčano, mogao si da šetaš po odrazu Beograda u Savi koliko se realno preslikao. A vidi ovo danas, sve nešto mrljavo, tmurno, ko nafta u tanjiru pileće supe od stare kokoške. Eh, da mi je danas ono nekadašnje danas!“ zaboravljajući da baš i nisam bio srećan sa njegovim performansama.

Danas…
Čudno je to sa kolikom brzinom danas postaje juče kada čovek pređe onu famoznu osamnaestu godinu života za koju već godinama tvrde da je poslednja granica između deteta i čoveka u nama. Kao, do te famozne brojčane godine smo balavi klinci, sve nam se prašta i gluposti su sasvim ok, ali kako je pređemo sa svih strana se čuje – uozbilji se!
Nije više za tebe ta majica.
Nije više za tebe to društvo.
Nije više za tebe taj film.
Nije za tebe više to piće.
Nije za tebe više sporohodno vreme, ubrzaj taj sat!
I šta? Ništa.
Ubrzamo se.
Časovnik i kalendar zapinju ko maratonci, počinje neopisiva trka i frka. I niko da kaže „ej, daj olabavi tu oprugu i prestani da cepaš te listove kalendara kao da ti je od dede ostao!“. Nikome da padne na um da je jedan dugo očekivani poljubac pao pre ravno o s a m n a e s t godina, a da se nekima od nas čini kao da je bio prekjuče, između večere i filma u devet, a on već punoletan, nosi neke košulje, miriše na esenciju kedrovine i breskve, ima bradu i odavno diskutuje sa odraslima o politici za kafanskim stolom, prepričava svoje viđenje Mijatovićeve prečke i gleda u pravcu one male sa zelenim očima.
Odrastao dan, osamostalio se, a kao da je još juče…

Što je najgore, nije sam. Armija takvih svakoga dana izlazi iz kuće sa pogledom uprtim u nebo, sve nešto zbunjeni, sve nešto smlaćeni, sve nešti odrasli i užurbani u toj trci sa vremenom i sve to samo zato što je tamo neko kazao da sa osamnaest godina vreme mora da se ubrza do besvesti i samog ludila.
Mučeni, sa dvadeset i jednom su se sagli da vežu pertlu i kad su je napokon vezali, bam! Imaju skoro trideset! Skoro deset godina su izgubili dok su se ispravljali i ništa im nije jasno.
Da se bune – nemaju a ni ne znaju kome, pošto taj šalter nema nit svoje mesto u rupi nekog zida, nit radno vreme od 08 – 15h, nit šalterskog službenika kome bi se obratili.
I to je to, sa nekih stepenica iza neke zgrade, brzinom svetlosti smo prebaćeni prvo u neku baštu kafića između Brankovog mosta i donjeg Dorćola, pa hop, taman što smo trepnuli, eto nas kako knjavamo u amfiteatru nekog fakulteta, budimo se, trljamo oči, kad eto nas kako šetamo Zemunskim kejom sa onom pravom devojkom, planiramo život, uzimanje kredita i prodavanje placa zarad kupovine stana i taman kada smo zastali da kinemo, eto nas na roditeljskom sastanku odeljenja V/3, slušamo kako nam dete pravi problem na čaasovima hemije i tu krenemo da se smejemo pošto smo i mi pravili zvrčke na časovima hemije i taman stanemo, uozbiljimo se da slušamo dalje, kad opet fakultet, opet kredit, stan i prodaja placa, ali ovaj put zbog deteta i njegovog životnog puta, mi smo u penziji i nama baš ništa nije potrebno sem da odvedemo unuče na Kalemegdan i to na onu klupu sa koje smo se na prvi pogled zaljubili u Beograd, više nesvesni kojom brzinom smo obrnuli ceo taj krug vešto nanizan od sati i dana.
Nekada sam razmišljao o tome kako bi bilo sjajno da se polupaju svi satovi na svetu, kao i to da se pocepaju kalendari, bukvalno da se zakonom koji bi važio za čitavu planetu Zemlju, zabrani računanje i merenje vremena, a danas, danas već vodim računa da uživam u svakom danu koji se smatra današnjim danom u svom trenutku.
I da bude baš poseban, jednako ispunjen i bitan, da ga ne arčim uzalud ako baš nije potrebno.
I da bude unikatan, bili na nebu tamni il plavi oblaci, iz srca da mu poklonim makar jedan iskreno pravi osmeh.
Njemu, tom današnjem danu.

Published in: on 13 маја, 2015 at 3:13 pm  Оставите коментар  

Trenutak

Treba mi jedan pravi trenutak,
onako,
baš pravi u pravo vreme
baš u pravoj ulici,
onako,
da je sva obrasla u proleće i da je tiha,
da bude veče
i da se iz daleka čuju glasovi grada
poslednji tramvaji
nervozni vozači automobila zaspali na sireni
lavež pasa
i dozivanje neke Vanje, Maje, Tijane od strane nekog Miloša, Nikole il Marka,
baš mi to treba,
onako,
da sve bude pravo spontano i lepo
u toj pravoj ulicu
u tom pravom trenutku
onako, sve da bude kao u filmovima Vudija Alena,
van Njujorka,
daleko od Pariza
još dalje od Barselone,
ovde u baš ovakvom Beogradu
između proleća i leta,,
u nekoj ulici sa kaldrmom
sa drvoredima
u koju vetrovi samo ponekad zalutaju
u kojoj se mirisi Save i Dunava ulivaju u kosu
u kojoj ispod jorgovana spava mali crni pas
u kojoj škripe i kapije i prozori,
u kojoj su časovnici objavili rat prolaznosti vremena,
i da u njoj takvoj
u ovom gradu
u pravo vreme
u pravom trenutku
spontano pred mene staneš ti,
i da sve bude pravo
od tabana do kose
i da sve bude ko veliki vatromet u Sidneju za Novu godinu
i da sve bude kao pita višnja slatko, i da te gledam
i da me gledaš
i da sve bude savršeno tako
u tom pravom trenutku
u pravo vreme
prava ti spram pravog mene.

Published in: on 12 маја, 2015 at 12:06 pm  Оставите коментар