Tamnica

Sreli smo se na jednom putovanju,
bila je sva nekako nestvarna
prokleto lepa
prokleto sama,
prokleto tužna
na pola opijena u nekom svom svetu
glave naslonjene na prozor vagona,
i baš dugo sam je posmatrao,
želeo sam da bude moja
želeo sam da njen glas u ropcu strasti izgovara moje ime
pa da posle umorni
po zamagljenom prozoru crtamo krugove
srce i unutar njega naša imena jedno ispod drugog
datum, mesto i godinu
kao spomenik našem zajedničkom levitiranju između strasti i smrti,
želeo sam da ispoštujemo sve one male rituale ljubavnika
što su nastali vekovima pre nas
u nekom senu
na nekoj obali ispod betonskih mostova
u šumi naslonjeni na stablo lipe
u prostranoj sobi na ogromnom krevetu
u ateljeu na poslednjem spratu neke stare oronule zgrade
u čamcu koji po noći krijumčari zvezde od obale do obale,
maštao sam tako o nama,
selio nas iz grada u grad
iz postelje u postelju
od tajnog sastanka do tajnog sastanka
od bestraga do bestraga kroz vekove oprane znojem,
video sam je kako se svlači
i kako stari
i kako umire
i kako truli
i kako na temeljima njenih kostiju nastaju novi svetovi
bio sam baš opijen njome u tom trenutku
zavrteo sam svoj svet oko njenih očiju kao čigru
zapleo sam se u njene kose
nikada nije tako strasno ljubila kao te večeri u mojoj mašti
mogu se slobodno kladiti u život sa svim njenim ljubavnicima
sa svim onim amaterima koji su je ikada poželeli
a nisu znali da je imaju,
u tom maštanju sam i zaspao
nisam primetio kada je sela do mene
nisam osetio kako mi hrli u rebra i vene svojim parfemom
samo sam osetio kako mi spušta glavu na rame
bez da me pita za ime
ko sam i šta sam
kuda sam pošao ovim poslednjim vozom za nigde
zašto je gledam kroz kapke
zbog čega mi grudi uzrokuju razorne zemljotrese,
ne, ništa ona ne pita,
ona već sve zna
poznaje svako udubljenje na mome telu
zna ulice u kojima mi reči presreću tišine
zna da u meni ništa više neće biti isto posle ovog putovanja
sve zna, al ipak priča
ni njoj ni meni nije bitno šta će posle reči biti,
Znate, dragi gospodine,
jednom sam volela
mnogo, duboko, skriveno, jako
onako, do srži I jače od smrti
sa zagrljajima što lome kosti
poljupcima što bude iz mrtvih,
dva sveta u jednoj kapi kiše,
to smo bili,
jedni problem je bio u tome što je on bio njen koliko sam ja bila njegova
nikada se mi nismo imali stvarno,
nešto nas je spajalo,
teralo da se desimo jedno drugom
al eto
život je uzeo da nas razdvaja
i mi smo polako padali u ambis,
priznajem vama ko i sebi tada,
uživala sam da budem sama
u tišini
u zagrljaju mašte,
odrasla žena, majka, a kao Lolita sam se osećala,
sve sam dlanove odrala o sopstvenu kožu od milovanja
dok tmina svakodnevnog dana ne razbi moja osećnja,
jer, znate, ja sam deo noći
u njoj žive moji dani koji nikada neće svanuti
i kad jutro dođe sve moje mahom nestane,
postojim samo kada spavam i kada sam sama,
bila sam zaljubljena u tog čoveka
dobro, ne mogu reci sad baš zaljubljena
ali sam dosta razmišljala o njemu
i to me je jedno vreme opasno uzdrmalo
pošto sam dosta stabilna
ko neka stena,
ali me je dosta poljuljalo to razmišljanje,
šta bi se zbilo kada bi bilo,
i onda, na sreću,
dugo ga nisam sretala nigde
pa čak ni u mislima svojim,
i kad je sve to malo izlapilo
loše sam se osećala
kao da sam prevarila muža,
a nikad do tada mi se to nije desilo,
čak mi nije ni prolazilo kroz najudaljenije odaje mozga,
i dan danas kad sam sama prizivam te misli
toliko mi je bio lep taj period da prosto poželim nekad da mi se vrati taj osećaj
da makar još jednom oživim tu besramnu ljubavnicu u sebi.
Znate, gospodine,
ovo nikada nikome nisam rekla,
želju sam ugušila,
nisam joj dala ni vrat
ni telo
ni ruke
ni noge,
nije mogla da pobegne iz tamnice pod ovom kosom,
a tako sam htela da postanem bludnica za jednu noć,
bez donjeg veša,
samo u maloj crnoj haljini,
da koketiram,
i da se igram sa biserima oko vrata
dok on izgara na pedalj od mene,
da prebacujem nogu na nogu
kroz dim od cigarete da ga gledam,
usnama tek doticajući rub čaše,
kose puštene niz gola leđa,
da ga mučim kao što je ta želja mene mučila.
Priznajem gospodine,
ni sama ne znam zašto baš vama sve ovo pričam,
ne znam ni zašto sam pijana,
jer, ja znate, ne pijem,
ponekad tek,
ali ovih dana sam baš tužna,
mnogo tužna,
nikada nisam bila ovoliko sama,
moj život je kažu ispunjen,
radim posao koji volim
imam predivnog muža i predivno dete
a opet,
tako sam prazna,
sve mi je postalo dosadno,
zato i putujem bez cilja
uglavnom noću
dok padaju sneg, kiša ili zvezde
svejedno šta, bitno je da je noć i da nešto posrće i pada
samo mi tako moja tuga deluje manja,
i sve već viđeno mi bude kao novo.
To bi vam u kratkim crticama bilo to,
dragi stranče,
nemam šta više da vam kažem sem hvala što ste saslušali jednu nepoznatu ženu
što niste u čudu okrenuli glavu ili pobegli,
ja vas sad napuštam,
sledeća stanica je tamnica moja
i nemojte se ljutiti što neću preći na Ti
što vas neću poljubiti
kazati
budi u tom gradu
na tom i tom mestu
u toliko i toliko sati,
ne, mada to želim sa istim žarom sa kojim želite i vi,
ostaćete zauvek u mojim mislima kao stranac kome sam dala ogoljenu sebe
više nego što sam se ikome ikada dala,
mislite ponekad na mene
ljubite, milijte i grizite moje usne
uzimajte me
prstima mrvite moju kosu
dlanovima vajajte moje telo
terajte da vrištim vaše ime,
otmite i povedite u bilo koji grad
činite šta god da poželite sa mnom u vašim mislima,
samo me nemojte sada zaustavljati
pitati za ime
adresu
broj telefona
pustite me da odem bez da mi stavljate ruku na rame i poljubac na vrat…
Tu sam prestao da je slušam
bacio sam njen glas pod točkove voza,
veliko olakšanje je prostrujalo mojim bićem
ubio sam, al nikada slobodniji nisam bio
mogao sam da je slušam a da me ne boli
mogao sam da joj snesem kofere na njenoj stanici a da ostanem živ,
mogao sam da je gledam kako mi maše i da joj mašem a da ne urliknem,
mogao sam da obećam da ću misliti u noćima poput ove na nju a da mi se u utrobi ne rađaju gromovi.,
samo je bilo potrebo makar na trenutak ubiti joj glas
ogluveti, oslepeti i otuupeti na nju radi preživljavanja,
sreo sam je na jednom putovanju
tako prokleto nestvarnu
tako prokleto lepu
tako prokletu moju
a tako prokleto za čitav život tuđu…

Published in: on 27 августа, 2015 at 11:13 pm  Оставите коментар  

Pomeranje

Nešto će se već desiti. Mora, prosto, mora. Stvari se pomeraju, tamne, rastu, smanjuju se, lome se, vreme ih jede, ništa nije konstanta I ništa nije sigurno od prolaznosti.
Čak I ova tačka u koju zurim postaje vremenom veća, igra, duplira se, sa svakim treptajem oka se gubi, nikada nije na mestu gde sam je ostavio.
Smešno je to… Plod moje učmale nepokretnosti je ustvari najpokretniji deo mene, čini da se osećam kao lažni invalid, kao Holden Kolfild kada zamišlja da je ranjen I da krvari.
Ćutim, gledam u tačku, mazim psa, jedem, pijem, šetam, pišem, čitam, nerviram se – moj život se dešava a ja ga propuštam , ne živim ga već ga čitam na nečiju preporuku samo zato što sam par puta bacio pogled preko njegovog ramena dok je on držao tu prokletu knjigu u rukama.
Ne, to nisam ja. Taj lik samo liči na mene.
Ta priča je samo slična mojoj.
Dosadno mi je, preskočiću oko dvesta stranica ovog romana I opet ću zateći glavnog junaka na istom mestu gde sam ga I ostavio, između bez ideje o tome ko je I što je.
Ko je pisao ovu glupost? Mislim, zbog ove zbirke prepune kolotečine I splačina, jedno drvo je moralo da nestane sa lica zemlje. Mnogo je, glupo je, odvratno je.
Svako se danas smatra piscem, treba uvesti dozvolu za pisanje. Ko čita napisano ako danas svi pišu?
Bože, dosadno mi je, pitam se zašto sam uopšte uzeo ovo da čitam… Proklete oči, prokleta dokolica I prokleta radoznalost su još jednom krivi za sve.

Nešto se mora desiti oko mene, nešto me mora pomeriti iz ove fotelje I naterati me da bacim ovu dosadnu knjigu I da živim, da postojim, da mi se dešavam.
Nešto me mora udariti po čelu, nešto me mora osvestiti, nešto me mora probuditi, nešto mi mora pomoći da shvatim da:
Stvari se dešavaju sa razlogom.
Postoje ljudi koji imaju stomak I postoje ljudi koji imaju želudac za sve. Ja imam stomak.
Ulje se uvek primeti u čaši.
Postoje ljudi koji su rođeni sa dupetom I postoje ljudi koji žive u nečijem dupetu. Ja imam dupe.
Biti u blatu je samo trenutno stanje.
Postoje ljudi koji padnu u blato I postoje ljudi koji su od blata pravljeni. Ja sam pao u blato.

Ok, sada sam shvatio sve I spreman sam da mi se život desi. Tačnije, da se dešavamo idući jedno drugome u susret, da padamo, da gulimo kolena, da se ližemo, da se uspravljamo, da se pridržavamo, da živimo I da umiremo.
Bez razloga, sa razlogom, planski il neplanski, nije bitno, samo nek se dešava, idem u susret.
Hoću van iz korica knjige, hoću van iz margina worda, hoću van iz zaostale trake na autoputu.
Neću da slušam avion kako probija zvučni zid, hoću da ga vidim.
Neću da mi pričaju o vrelom pesku, hoću da mi sagori tabane.
Neću da gledam kako Dunav teče, hoću da se njegove kapi slivaju niz moju kičmu.
Neću da maštam o večnosti, hoću da uđem u nju.

Smešno je to…. Čitam I pišem u isto vreme, maštam I dešavam se, a nisam baš svestan toga.
Da li nekoga pomeram ili je to sve samo još jedna u nizu iluzija usled toga što često pritiskam očne kapke I trepćem?
Da li me neko pomera ili mi samo treba dobar izgovor za izlaženje iz ljušture, da se sam sebi dešavam?

Razmišljam. Satima, danima, nedeljama, mesecima, godinama, razmišljam.
Nekada sam to činio uz cigaru, misli sam provlačio kroz dim, dok sam danas poprilično sterilan, misli se provlače samo kroz misli, klot filozofiranje o tome da li I kako ja to nekoga pomeram ili kako se dešava da neko pomera mene.

Mogao bih više da pustim sve ovo, počinje užasno da me boli glava, počinje sve užasno da me guši, počinje sve užasno da me zatvara u ćošak I plaši.

Mogao bih da izađem napolje.
Da obujem patike, stavim šešir na glavu, odem do autobuske stanice I da posmatram ljude kako puše.
Da ih gledam kako oblizuju prvo gornju pa donju usnu, kako zavlače ruku u džep od pantalona, kako iz njega vade paklicu, kako iz nje izvlače cigaretu, kako vraćaju paklicu u džep a uzimaju u ruku upaljač, kako pripaljuju cigaretu, kako ona postaje sve blještavija dok oni uvlače dim I kako im dim proguta lice kad ga izbace iz pluća.
Oni žive u tom malom ritualu, u tom oblaku koji ih stihijski truje godinama nemareći ni za šta drugo već samo da na miru, do kraja popuše svoju cigaretu.
Zavidim im.

Published in: on 25 августа, 2015 at 6:31 pm  Comments (2)  

Lako je objasniti ljudima, ali ‘ajde objasni srcu

Published in: on 25 августа, 2015 at 3:01 pm  Оставите коментар  

Raskršće

Krene,
ode daleko,
ode toliko daleko da joj čak i mesec zaboravi senku
nastani se dalje od bestraga,
pomislim „tako je možda i najbolje“
kad eto je,
vraća se kao da je nestala samo za tren
do kupatila da popravi šminku
do police sa pićem da dopuni čašu
do vrata da isprati goste,
ne pitam ništa
pojaćavam muziku i dižem ka njoj čašu
umesto osmeha, tišinu paraju kockice leda,
pomislim „dišem, tu je“
kad eto ti – opet je spremna da ode
nešto sam rekao
nešto sam prećutao
sunce nije zašlo kada se njoj htelo
i vetar je duvao
i piće je bilo blaže
i dud je počeo da opada,
sve je to razlog da ona ode,
neće da maše,
neće da se okrene
a ja je rukama zovem
skroz samo promukao od mahanja,
ostaje mi samo da priznam još jedan poraz i da je pustim da ide,
mumlam,
gunđam
vrtim glavom
cokćem
u mimikriju pakujem zbogom
jer smo reči odavno sažvakali
i one pisane
i one nenapisane
samo su nam pokreti, pogledi i grimase za sporazumevanje ostali
i kada celu tu našu predstavu izvedem
okrenem i ja njoj leđa
krenem da idem,
krenem a ne znam gde bih pošao
pa ni čemu
pa ni kome bih došao
samo sam odlučio da i ja pođem u noć,
bez da razmišljam
bez da planiram
najbitnije mi je samo da hodam,
da hodam bez da brojim korake
da hodam bez da preskačem linije na betonu
da hodam bez da pazim na prepreke,
takođe, bitno mi je da nadanja zgužvam u šaku,
i da ih bacim daleko od sebe
i da me je baš briga za nju
da dišem,
da slobodno dišem
i da hodam,
jer ako ona može da ode ostavljajući iza sebe kišu
to mogu i ja,
ništa ona nije ni gora ni bolja od mene,
otišla je i neće se više nikada vratiti
to je sada već sasvim izvesna stvar,
polako prihvatam tu realnost,
polako ubeđujem sebe u laž
nanovo gazim nadu
nanovo u paramparčad rasturam san,
kad eto je ponovo
sa leđa prilazi
rečima mi kroz kosu prolazi
„gospodine, ispalo vam je nešto“
kao iskusni džeparoš vraća mi ukradenu sebe u unutrašnji džep sakoa,
odjednom, odnekud, pred mene baca sunce
baca plavo nebo
baca milijardu zvezda,
baca mi besane noći
baca mi produžene zore,
baca flašu vina i dve čaše
baca šnalu i pušta kosu da pliva po meni
maše mi usnama pred očima
pramenom kao maljem razbija prošlost i sve što je bilo bez nas
namiguje,
koketira,
grli dahom
grize butinama
lomi vekovnom čežnjom i nedostajanjem,
šaputanjem nas vraća tamo gde smo stali pre njenog odlaska i mog okretanja leđa,
prašta mi
praštam joj,
zaboravljamo,
pod ključ stavljamo sve ovlaš poljupce i hladne reči,
nećemo više o preskočenim i zgaženim linijama
dajemo obećanje i toplim jezicima sve to potpisujemo,
pečatiramo pomešanim mirisima
pogledima se zavetujemo na ćutanje nadvijeni nad dve kapi znoja,
ona nikada više neće otići
ja nikada neću okretati leđa,
nižemo zavete ko perle na kanap
nikada više ovo
nikada više ono,
nikada više tamo
nikada više onamo,
sve se utrkujemo ko će više „nikada“ izgovoriti do nekog novog raskršća,
ponovnog, a opet, nikad istog lutanja
i do ponovnog, a opet, nikada istog pomirenja
i do ponovnog, a opet, nikada istog rastanka,
i do ponovnog, a opet, nikada istog sastanka.

Published in: on 24 августа, 2015 at 3:17 pm  Оставите коментар  

Crne ovca nedelje : Stevica Rajčetić

http://blacksheep.rs/crna-ovca-nedelje-stevica-rajcetic

Published in: on 20 августа, 2015 at 10:53 am  Оставите коментар  

Pismo

Ok, sad mogu da ti pišem, prošlo je onoliko vremena koliko sam odredio da je potrebno da komuniciramo bez povišenog tona i lupanja vratima u naletu besa.
Znaš, nije to lepo sa tvoje strane. Kakav je to način, posle toliko godina, jedno veče se pokupiš i odeš da se više nikada ne vratiš?
Bez zbogom. Bez stiska ruke. Bez poljupca.
Jedino što pamtim jeste bat tvojih korak, malo brže nego od rutine na koju si me navikao kad silaziš dole u kuhinju.
Sećam se, učinilo mi se da si se sapleo.
Sećam se, tiho sam izgovorio tvoje ime.
Sećam se, čuo sam bat tvojih koraka po pločicama i odahnuo.
Nije ti ništa, samo si se malo zaneo na stepenicama.
Nije ti ništa, otišao si put kuhinje na rani doručak u pet ujutru.
Nije ti ništa….

Ljut sam i dalje, nemoj misliti da nisam. Ljut sam, ali te razumem, morao si da pođeš.
Sada kad malo bolje razmislim i vratim film, moje sumnje da se nešto zbiva sa tobom su bile opravdane.
Tri meseca si svaki dan čekao da se vratim kući i onda bi polazio sa mnom na spavanje.
Mislio sam da te je moje teško disanje plašilo.
Mislio sam da ti je možda postalo dosadno da spavaš sam.
Mislio sam da da si jednostavno odlučio da je bolje da slušaš mene nego Veru.
Mislio sam…

Znaš, ne znam da li ti je ikada palo na um da razmišljaš kakav si težak posao dobio dolaskom u našu kuću.
Morao si da vratiš osmeh na lice Vere, Ivane i mene.
Morao si da zalečiš slomljene duše.
Morao si da se izboriš sa zadrtim stavovom – životinjama nije mesto u kući.
Morao si da nateraš tri osobe da te zavole, a bio si veličine dve vekne hleba.
Morao si i uradio si sve to. Postao si spona između nas, popunio prazninu četvrtog člana porodice, čuvara kuće i ramena za plakanje.
I ništa nisi tražio sem da imaš svoje mesto u kući…

Glupo je što si otišao, a nisi napravio bebe sa Belom. Mislim, čemu svi oni sati stajanja kraj kapije, čemu sva moja pričanja i sva tvoja drhtanja kada se ona pojavi? Druže, ispao si budala, tačnije, kompletna budala. I ona te je volela a ti šta – ode!
Ode bez namere da se ikada vraća.
Ode bez da si išta nagovestio, kazao.
Ode i nisi ostavio decu da se jednoga dana igraju sa mojom decom, kao što smo se dogovarali godinama.
Dobro, ja sam se dogovarao, pričao o tvojoj i mojoj deci kako rastu jedni uz druge, kako putuju, kako se zaljubljuju, kako vole, kako rastu i proširuju porodice, kako nas obilaze na onom salašu kraj Tise il Tamiša dok zavaljeni sedimo pod nekim debelim orahom.
Sa kime sada da pričam očima? Znaš li koliko mi fali da se sit isplačem i izridam na sav glas dok si ti kraj mene i očima mi govoriš više nego što bi bilo ko rečima.
Proći će, nemoj da brineš.
Proći će, biće sve ok, sve prođe, znaš to i sam.
Proći će, sutra je novi dan i posle njega dolazi još jedan i još jedan i još jedan…
Proći će, nemoj samo da si tužan.
Proći će…

– Stevice, Đole je….

Čujem šta Vera govori, ali odbijam da poverujem u to.
7 i 20 ujutru, dan se tek budi. On se budi, ti spavaš.
– Ej, mali.. Ajde ustani.
Spavaš glave naslonjene na prozor nekog voza za negde i ne čuješ me.
Ljut sam, besan sam, tužan sam, sve sam – ti putuješ.
Odlučim da nadoknadim redovni poljubac u njušku, poslednji poljubac u njušku pred pauzu u viđanju.
Odižem te.
Ljubim.
Spuštam te nazad na pod.
Napolju je treći jul, pakao od dana u najavi, vrućina postaje sve nesnosnija.

– Gde je ašov?

Najviše si voleo da ležiš u bašti skriven od sunca ružama, božurom i preraslim stablom dunje. Tu si kopao one tvoje zemunice zbog kojih je Vera dobijala fraseve, a ti grdnju il ćušku ako si neki zasad uništio. Naravno, tada sam likovao ko pravi: „Eto ti ga tvoj dobri sin, vidi šta je uradio“ zezao sam Veru i tim trenucima.

– Evo ti njegova prostirka…
Od kada sam te dobio znao sam da nisi običan pas. Prvo veče si poput Hudinija izašao iz one improvizovane kućice i prešao kod Baneta u dvorište. Ti, štene od dva meseca si uspeo da se iskobeljaš iz bureta i da nekom magijom preskočiš kapiju od dva metra. Dobro, možda si se samo podvkao između betona i šipke, tada nisi bio baš debeo.
Onda skok sa terase na pesak.
Onda vršenje nužde u toaletu bez dresiranja.
Onda Đoletova fotelja.
Onda Đoletova stolica.
Onda Đoletov tepih.
Onda Đoletov burek.
Onda Đoletovo mesto između Vere i Mene.

– Idem gore, fali nešto.

Nikada nisi voleo da te ostavljamo samog kući, i kada bi se to desilo, sakupljao si naše stvari na gomilu i ležao na njima. Verujem da te je taj miris smirivao i pružao osećaj neke sigurnosti, da smo mi tu i da si sve lakše podnosio do onog trenutka dok se ne vratimo kući. Naravno, Vera osuje drvlje i kamenje po emni kada vidi da si ležao na svakom komadu nameštaja, a ja, ja se po navici smejem i mazim te po glavi.

– Staviću mu ovu moju majicu iznad.

Gledam u cveće. Palim cigaretu i posle dva dima, gasim je. Nešto me steže u grudima.
Opet mi se vraća alergija, ona najgora vrsta alergije za koju još nisu našli leka, na rastanke.
Ne mogu da dišem.
Ne mogu da gutam.
Ništa ne mogu sem da ćutim, zurim i plačem.
Plačem i mašem u pravcu voza kojim si otišao na neko bolje mesto.
Na mesto gde se po ceo dan izležava ispred televozora uz pola kockice ili kockicu čokolade na dan.
Na mesto gde nema dosadnih komaraca koje nikako da uhvatiš jezikom.
Na mesto gde nema dosadnog miša da te prene iz sna.
Na mesto gde te niko neće terati da se kupaš.
Na mesto gde nećeš biti stidljivi psić.
Na mesto gde ću ti se kroz, nadam se, dosta godina pridružiti i ja.

Nadam se da sada razumeš zašto sam bio ljut na tebe. Ostavio si me da objašnjavam Jovani zašto si morao da odeš i da to učinim tako da nas njene suze ne potope, što mi nije pošlo od ruke.
Malo smo ludeli od tišine.
Malo smo ludeli od gledanja u vrata i iščekivanja.
Malo su nam svaki dan presedali obroci jer nije imao ko da ih dovršava.
Malo nam je padalo teško što nas je svaki dolazak i odlazak od kuće pratilo ništavilo.

I onda je došao Pera, Perica, Pjero, mali garavi psić koji jedva da je imao tri nedelje kada je odlučio da mu Rajčetići postanu porodica.
Spava na tvojim mestima, ali daleko je od tebe. Postupcima, sa apetitom i navikom da ne voli da bude sam ste isti. Spava na mojim majicama i čarapama naslaganim na tepihu ispred spavaće sobe.
Ima svoju igračku i moje kablove.
Ima najbebećiji lavež koji sam ikada čuo i ne libi se da ga iskoristi kada mu nešto nije po volji.
Ima veoma oštre zube kojima štrika i veze po mojim nogama.
Ima blentavu narav i obožava da trči po stepenicama.
Ima i dušu poput tebe..

I to ti je to, makar za sada, pošto, ako si mislio da ćeš se sa odlaskom spasiti i od slušanja mojih problema, grdno si se, šapo i njuškice moja, prevario. Ne nameravam da prekinem naše razgovore, samo ću ih malo modifikovati i prilagoditi novonastaloj situaciji.
A ti, ti pazi šta radiš. Budi dobar i nikako sa uličnim kerušama, znaš šta te je mama učila.
Ljubim njušku.

https://www.facebook.com/notes/1672084983025025/

Published in: on 17 августа, 2015 at 3:43 pm  Оставите коментар  

Pakao, nazvan ljubavlju

Zelena Soba

0165007.17

Ko ti je onaj frajer što gledaš u njega?

Koji?

Šta se praviš blesava video sam kako ga gledaš!

Nisam majke mi, tebe mi nisam!

Lažeš a gledaš me u oči kurvo jedna.

Ovako počinju neljubavne ljubavi koje misle da su najveće i da se tako najviše voli. Dokazivanje njegovog viđenja, bolesnog, da je video u svojoj glavi kurvin pogled. Njegova ljutnja ako to ne prizna. Ne znam šta bi bilo da prizna jer ni jedna nije stvarno pogledala i trebalo bi da laže da jeste i možda dobije batine.

I što se družiš s njom?

Pa ona mi je najbolja drugarica.

Ona je najobičnija kurva, pijandura, neradnik.

Nije, ne poznaješ je, samo izmišljaš!

Provalio sam je ja, ti si glupa i ne vidiš! I šta se viđaš s njom kad je debil?

Ona bi za mene učinila sve!

Glupa si, pa ja bih mogao da je smuvam i kresnem…

View original post 241 more words

Published in: on 13 августа, 2015 at 10:09 pm  Оставите коментар  

Možda

Pišem ti jer ne znam šta bih drugo,
Reći, izvini ali ne ne mogu
Nemam ti kako I kad
Jer, ne daš se ni sresti ni sanjati,
I hajde da razumem ovo što se ne srećemo
Beograd je ipak veliki grad
Hiljade I hiljade širokih bulevara I ulica,
Hiljade I hiljade uskih I slepih uličica,
Hiljade I hiljade pločnika I pešačkih prelaza
A veliko ništa se kotrlja ko žbun u pustinji
Slučajnosti ne rade za nas,
Dok ti ispijaš svoju prvu jutarnju kafu u mimohodu sa onom šakom preostalih koloptera na Terazijama
Slušajući Beogradsku simfoniju u kojoj glavnu reč vode vrapci I trole
Ja ispijam svoju kafu sedeći na simsu,
gledam kroz suterene I preko zgrada periferije
u bradu mi se zapliću izduvni gasovi prvih autobusa
niz leđa mi se slivaju Dunav I Sava
kapci su mi se izlizali od traganja za tobom po užarenoj kaldrmi Dorćola
I sve češće jutrima krkljam kao stogodišnji alas
Iskašljavam naslage Vračara, Crvenog Krsta I Slavije
Koje sam zajedno s duvanom ubacivao u lulu prethodne noći
Naravno, rezultat je isti kao I prošlog ponedeljka – opet te nisam slučajno sreo,
Džabe sam satima šutirao kamenčiće,
Džabe sam grizao usne do krvi
Džabe sam brojao koliko belih a koliko crvenih automobila prolazi ulicom ispred tvoje zgrade
Džabe sam držao onaj iznenađeni osmeh “Ej, otkud ti ovde?” na licu
Džabe mi ono “Ne, neću na kafu”
Džabe mi “Još uvek pričam gluposti kada smo sami”
Džabe “Kako je brzo došlo jutro…”
Džabe, džabe, džabe,
Sve je prokleto džabe – opet se nismo slučajno sreli,
Čak I u vražjim snovima mi smo se mimoišli,
Dok si ti lebdela nad Monmartrom
Ja sam te tražio prekoputa sebe u onom lokalu,
Uzalud, pričao sam sa zidom I praznom stolicom,
Nije mi ni na kraj pameti bilo da treba sanjati čak do Pariza,
A ti si se eto baš tu skrila,
Za jednim malim drvenim stolom
Sa naočarima I šeširom
U beloj haljini do kolena
Sa cigaretom u rukama
Kose puštene po leđima
U snu sa ispunjenim snovima
Nisi marila da li te možda neko ovde sanja,
Mirno si ispijala svoju čašu vina
I ništa ti sem trenutka u kom si postojala nije bilo u glavi
Bila si konačno svoja u svome svetu,
Nedodirljiva,
Bezbožno lepa,
Gost u mojim snovima koji je ispunjavao snove svoje,
I šta sam ja više mogao tu
Nema te slučajno na javi
Nema te slučajno u snu,
Neće nam koraci u istom smeru
Džaba što ludim I lutam
Džaba je što oblake gledam i brojim
Džaba mi vremena koje nagriza čekanje
Džaba mi bilo svega,
Pa čak i toga što ti pišem.

Published in: on 13 августа, 2015 at 2:49 pm  Оставите коментар