Ko sam

Ko sam,

pitaš me ko sam

šta volim da jedem

koju muziku slušam

čemu se radujem

šta me zasmejava

zbog čega crvenim

koja je najveća glupost koju sam uradio u životu

čega se stidim,

zbog čega sam naročito ponosan na sebe

čemu bih se najradije vratio

od čega pobegao samo da mogu

šta me guši

šta delje

šta  mrvi,

koji grad doživljavam kao svoj

a u koji ne bih otišao ni za hiljadu života

gde idem kad želim da budem sam

po kojim ulicama se najviše gubim

gde bežim kada me niko ne juri

ali mi je potrebno da pobegnem

da idem,

šta me inspiriše

kakve žene volim

kakve su to one što me ostavljaju bez daha

one o kojima pišem

da li ih stvarno imam

ili su refleksija mojih želja na papiru,

Vidiš,

ne znam da li si svesna

ali na pitanje

“Ko si ti?”

najteže je dati odgovor

ako nekome  zaista želiš da odgovoriš na njega

moraš duboko da se zamisliš

da pustiš reči iz ogledala

da se spremiš na susret sa sobom

sa anđelom i đavolom na ramenima

da prokažeš i bludnika i sveca

da budeš baš onakav  kakv jesi kada se pogase svetla

na pozornici isped gomile ničega

skinute šminke

bez gardarobe

nag kao da si tek izašao iz kade

sa  izrazom lica koje nikada nećeš upoznati

jer kada sklopiš oči

kad zažmuriš i mrmljamaš sebi u bradu

nešto što liči na mantru ili hiljadogodišnju molitvu

ne vidiš sebe

a što je najveća fora

tek tada postaješ svestan ko si

sam pred sobom

sa parom koja isparava iz kože

zubima zarivenim u donju usnu

sa mislima što prevazilaze najstrašnije, najperverznije misli

bilo da si sabijen u ćošak ili nisi

čovek u tebi zna je da je sposoban  za sve

i samo je potreban pravi pritisnuti pravi prekidač

da isplovi u svom pravom liku,

dugo nisam bio dovoljno hrabar

bežao sam od sebe u nekog drugog

nekog trećeg

nekog desetog

nekog ko je imao stomak

dovoljno lucidnosti

previše slobode

željnog greha,

nisam verovao da mi zaista prijaju

besane noći

poderana koža

lupanje kičmom o zid

o orman

o pod

o sve ono što nije dušek kreveta,

bilo je bitno samo ostati  bez daha

ugrizi

butine oko vrata

tela sa mirisom znoja i mleča,

trezan sam se plašio saznanja

da mi samo orgazam može doneti katarzu

totalno pročišćenje od svega što nosim u sebi

trideset minuta kompletnog mira

trideset minuta u kojima volim da ćutim

protežem telo

zadovoljno kolutam očima

palim cigaru za cigarom,

ponekad sam sebi bio odvratan

ali sam ćutao o tome

čekao sam da odem pod tuš

da bez muka urlam

da udaram rukama o pločice

da se grebem

da se pitam

„Ko si ti, ko si jebeno ti i šta tražiš u mojem telu!?“

posle te scene bih osetio neku lakoću

otrežnjenje

vraćanje sebi,

popio bih običnu tursku kafu sa dve kašike šećera

pričao gluposti

glumio da sam pametan

da  se razumem u umetnost i u život

davao jeftine savete

a potom odlazio dalje u jutro il noć

najrađe peške

razvlačeći korake poput zejtina koji curi niz obod flaše,

tu sam nekako najviše mislio da gubim sebe

ali sada, danas posle toliko koraka

mogu da kažem da sam ja oduvek bio ja

ovakav kakav pred tobom stojim

samo su se slojevi ljuštili

upoznavao sam se godinama sa svojim željama

išao sam u susret porivima

terao granicu sve dalje i dalje

sve je postalo normalno

sve je postalo prihvatljivo,

pomirio sam se sa sobom u sebi,

i ako si išta razumela što sam ti sada ispričao

ako si shvatila poentu između ovih redova punih shizofrenije

shvatićeš ko sam

i posle je sve na tebi

ostala ili pobegla

sve je ok.

 

 

 

 

 

Published in: on 22 октобра, 2016 at 2:17 pm  Оставите коментар  

Terapija

Ona nikome nikada nije pričala o meni

čak ni svome terapeutu

za nju sam uvek bio nadničar vremena

neko da popuni termin

između dve bitne sitnice

ili da o nekome ne razmišlja,

ona nikada nije pričala o meni

zato i može da ode tako

kao da nikada nije ni bila

kao da ovaj grad i ono popodne

nikada nisu postojali.

 

Published in: on 3 октобра, 2016 at 1:45 pm  Оставите коментар  

Egzil

Lek je u tome da se pobegne odavde

ostaviti imena i mesta iza sebe

otići daleko

možda  do Minska ili Nebraske

pronaći neko parče zemlje duboko na obodu periferije

tamo gde su sve kuće isto zaboravljene

gde bude petlovi i gladna goveda

u pet i petnaest ujutru,

posaditi krompir, luk, karfiol i kupus,

usvojiti žutog psa sa ulice

dati mu neko baš inspirativno ime

verovatno Gvozden ili Žak

nešto baš atipično egzotično,

poneti štapove za pecanje

veliki žuti šešir

zelene čizme do kukova

jednu lulu

dvadeset unapred adresiranih koverti

za svako pijanstvo po jedno pismo

posle toga je sve lakše

pošto kažu da sve prođe posle dvadeset dobrih opijanja

samo je potrebno piti dovoljno brzo da se dođe sebi u susret pre svanuća

i potom otići sa štapovima i lulom na reku

najbolje u zoru dok je sve još mrljavo i maglovito

(nepoznati gradovi se tad najdivnije dižu iz zemlje

sve tada deluje čarobno nestvarno

nešto poput hleba tek izvađenog iz peći)

i gledati u onaj plovak dok se u glavi odigrava haos

pućkati lulu i kroz dim posmatrati na prošlost

pas je tu da mu pričaš do u nedogled

a stranci da te gledaju u čudu ako ti dođe da se prodereš

bitno je samo prepoznati momenat kada dođeš do sebe

tad moraš najjače udariti glavom o glavu,

ponavljaj to dvadeset puta posle ozbiljnog pijanstva i videćeš

sve če postati lakše,

možda ćeš moći čak i da se vratiš

ako budeš imao kome i čemu.

 

 

 

 

Published in: on 3 октобра, 2016 at 1:00 pm  Оставите коментар