Pisma

U prošlom pismo ste me pitali zašto sam sam, zašto pijan bauljam pustim ulicama u doba kada su napolju samo skitnice, vucibatine I kurve, pitate a I sami znate da je noć najpoštenije doba, jer po izlasku Meseca na teren, za njim izlazi I naše pravo ja, ogoljenno od svih slojeva pod kojima skrivena spava naša prava suština. Istina, mogao sam vam pisati da sam sjajno, da retko , gotovo nikako pijem, da su cigarete moja davna prošlost, kako redovno uzimam svoju terapiju, spavam osam sati, po malo treniram, izbegavam masnu I začinjenu hranu, šećer, brašno,čokoladu I kako večeri uglavnom provodim po pozorištima I muzejima, hraneći tako svoju duševnu glad. Mogao sam, ali to bi upravo bilo suprotno od svega onoga što ste vi prepoznali u meni u našem prvom susretu onog sad već dalekog majskog dana.
 
 Znate, ljudske sudbine su čudo, često stremimo ka nekim , sada sam već svestan, sebičnim  ciljevima, boljem položaju u društvu, kvalitetnijoj odeći, novcu, većem stanu, putovanjima,  a sve to iziskuje sve više vremena I nerava za stvaranje koje vremenom postaje jaram za slobodu  u koju smo se nekada kleli. Postajemo mašine koje mehanički vrše radnje, govore reči I vode ljubav, ujutru da ih pitate šta je njihov partner nosio na sebi I da li je mirisao na parfem ili na zapršku, ne bi znali, sve je tempirano I programirano, ništa se ne prepušta slučaju, sve ima svoju satnicu, sve je tako dosadno, prazno I bolesno sterilno. Svakoga jutra armija hladnih ljudi isključenih emocija hrli u grotlo grada sa samo jednom željom – imati više nego juče! Prisustvujemo najgoroj mogućoj epidemiju u istojiji čovečanstva, sinhronom umiranju čoveka u ljudima.
Podučen time, shvatajući  gde smo došli I ka čemu idemo, pomirio sam se sa činjenicom da je moj san o mansardi iz koje ću udobno zavaljen u svoju fotelju gledati kroz ogromni balkonski prozor na Beograd,  jedna sasvim pogrešna utopija kojom želim da opravdavam strpljenje iza koga se krije nagomilani bes I nervozu sa kojima se budim I ležem svakoga prokletog dana, glad koja će me na kraju I živog usisati u smrt rutine koje neću ni biti svestan pošto ću se grčevito boriti da poplaćam račune I kredite. Mislim da još uvek nisam spreman da učinim taj kompromis koji je neophodan da bi do ispunjenja tog sna I došlo, da I dalje imam tu ludačku energiju nastalu iz ovog prokletog dara kojim ispunjavam belinu papira.
Pomirio sam se sa tim je da ono što je najbolje u meni istovremeno I ono što me izjeda poput raka. Bolestan sam od zanesenosti, od ljubavi prema pisanju I rečima, bolestan od želje da u mom životu sve bude kao u nekim bajkama ili filmovima sa srećnim krajem, toliko sam bolestan da neke životne situacije sve češće normalno I racionalno doživljavam, sa jedne strane veoma dobro svestan rizika, sa glavom u rukama I matematičkim kalkulacijama,  dok sa druge često udaram glavom u zid do gubljenja svesti, nepripremljen na dosadni I učmali kancelarijski život od devet do pet koji me nesumnjivo čeka kao jedini put ka izlasku iz neprijatne situacije u koju sam zapao.
 
Sve vise me zamaraju ljudi, a sve sam ih vise željan, toliko sam ih željan da mi dođe da svakoga prolaznika na ulici uhvatim za revere I da mu se unesem u lice sa pitanjem “Da li si smo živi, jel ovo stvarnost ili košmar koji nas  godinama flegmatične drži u polusnu!?”  Priznaćete, poprilično labilne misli obitavaju u mojoj glavi, gotovo da su samo ime I prezime jedini pokazatelj da sam ja onaj čovek koga ste upoznali pre mnogo godina. Nisam ponosan što vam sve ovo pišem, što se ovako otvaram I  što vas na veoma temeljan način uvodim u predvorje čistilišta moje duše. Ako vam kažem  da sam počeo da pijem I da jedem samo da bih normalno funkcionisao, ne kao nekada sa uživanjem u svakom gutljaju vina I zalogaju hrane, I kako se više obradujem sletanju bubamare na košulju nego samoj novoj košulji, shvatićete da sa mnom nešto ozbiljno nije u redu.  Ludim li ili tek sada shvatam šta zaista čini sreću u životu, šta vi mislite?
 
Omrzao sam dodire, vrele dlanove I usne na svojoj koži, počeo sam čak I da smišljam izgovore samo da se ne bih video sa nekime ili ako se već nakanim da odem na taj sastanak, prepredeno sistematski radim na tome da se toj osobi ogadim I da u potpunosti zaboravi na moje postojanje. Ta teskoba kojoj ne znam ni koren ni izvor ni razlog postojanja,  raste iz dana u dan , dovodeći do toga da čak I svoje telo ne osećam kao svoje, gadim ga se na pogled I dodir, pri spavanju širim noge I ruke što dalje mogu od trupa. Sa gađenjem se sećam prošlosti, sa gađenjem  posmatram sve što se dešava sada, lagano umirem sve više prihvatajući činjenicu da sam ničiji do samo svoj, da se to nikada neće promeniti, makar do one koja će imati razumevanja, volje i živaca da podnese moju sebičnu želju za slobodom u danima kada sam sav od depresije i ovakvih crnih da ne mogu biti crnjih misli.
 Istina, sve ovo što vam pišem je možda samo plod jeseni, ostalim godišnjim dobima, izuzimajući pored pomenute jeseni i zimu, pretežno sam vedrog duha, nasmejan, vedar, čio,  željan poljubaca i dodira, bez previše teških misli na pameti, obično pored vode na nekom splavu ili u nekoj od zavučenih bašta po Beogradu.  Valjda to bujanje čini da ovo sivilo oko nas privremeno postane podnošljivije, pokrivajući svojim veselim bojama ovaj moj bunt i bes protiv ataka na slobodu, sterilnosti, anomalija i nedostatka ljudi, pa sam samo još jedan u moru onih što teže zadovoljavanju hedonističkih poriva. Ili možda imam dijagnozu, možda sam shizofreničar, stvarno ne znam.  Sasvim je sigurno da će nam to možda otkriti, pa i bolje objasniti  doktor, namerno neću reći psihijatar, kada se konačno nakanim da iskoristim uput za kojim sam skoro vapio u domu zdravlja.   Eto, to sam vam zaboravio spomenuti, osetio sam izistinsku želju da nekome ispričam svoj život a da to nije neko od mojih prijatelja ili ljudi kojima se pijan ispovedam na autobuskim stajalištima i da mi taj neko kaže šta da radim sa sobom i sa svojim životom, jer ovo previranje ličnosti u meni, ovo čekanje da se nešto desi ili da prođe, sa svakom godinom sve ozbiljnije posledice ostavlja na mojoj duši. Previše se trudim da rešim globalno nerešive probleme, dok ovaj unutarnji ja nikako da dođe na red, a i kad dođe, kao što ste već mogli da zaključite iz ovog pisama, gadno prolazi, sve mu želje i prohteve prepisujem najprizemnijim porivima i ništa ne radim da ga makar malo u njima podržim, a istina je da sam pomalo ponosan na sebe u sebi. Imati zacrtan cilj, militi ka njemu i ne pristajati na kompromise nikakve vrste, to može samo gadan ludak ili još luđi sanjar.
 
Vi sada čitate sve ovo, vraćate se na početak i ništa vam nije jasno, znam. Ovoliku količinu kontradiktornosti u nečijem izlaganju verovatno nikada niste imali prilike da čujete, ali pre nego što vam misli padnu u ambis nerazumevanja i pre nego me proglasite za totalnog ludaka, setite se da sam ovo samo ja i da često umem da zalutam na najneverovatnija mesta ljudske svesti prilikom razgovaranja.
Na kraju, zamolio bih vas da mi ponekada ponovo pišete onako opširno o vašem rodom gradu. O njegovoj turobnosti, o parkovima, o tome kako kotlinom zavlada magla koja se može nožem seći, o tome kako vas niko ne shvata i kako vas svi gledaju sa čuđenjem, o onom kafiću u čijem kutku se nalaze dve crvene kožne fotelje iznad kojih se nalazi saksofon,  o mirisnim lipama i borovima koji jedva izdržavaju naslage snega na sebi, o vašem omiljenom piscu ili o nekoj pesmi koja vas je naterala da je ostanete budni tokom čitave noći, preslušavajući i preslušavajući je do u nedogled, sve dok vam rebra ne zaigraju po njenim taktovima tu negde pri zoru, pišite mi o svemu važnom i nevažnom što se rađa ili samo prolazi kroz vaše misli…
 
Srdačno vaš Ja.

Published in: on 23 септембра, 2015 at 9:19 pm  Оставите коментар  

Poljubi me

Poljubi me,
Poljubi me iako da sam došao u pet sati ujutru na tvoja vrata
da ti pustim sjajnu pesmu koju sam čuo baš to veče,
pijan, čupav, ispasane košulje sa podvijenim rukavima
sa nakrivljenim šeširom,
nemoj da obraćaš pažnju na mirise noći u mojoj bradi,
nemoj da pitaš gde sam I sa kim sam bio,
poljubi me,
pospana  odglumi oduševljenje pesmom
iako  si još bunovna
sa mislima u krevetu,
poljubi me,
privuci me sebi jako
šapući tiho,
kaži – Baš je strava
kaži – Baš je kul
kaži – Ovo će sigurno biti letnji hit
kaži – Baš je super što si pomislio na mene,
kaži sve što ti je na umu
sve što želiš
I ono što bi mi po danu prećutala
Ono što te lomi I tišti kada kada nisam tu,
Poljjubi me,
pa da malo zaćutimo posle toga,
malo da ćutimo I da se klatimo
malo da ćutimo I da se približavamo I odaljavamo jedno od drugog
malo da ćutimo I da se gledamo u vrhove stopala
ti u moje prašnjave patike
ja u tvoje kao ljubav crvene nokte,
pustimo poglede da se bave alpinizmom,
pustimo poglede da osvajaju najviše vrhove naših tela
ti  po navici podigni šator sebi u mojoj bradi
a ja ni za dva milenijuma neću odmaći dalje od ožiljka na tvome kolenu,
i ti se tu onda  kao nešto naroguši kad primetiš kako te gledam
I kako grizem donju  usnu
I kako mi ramena podrhtavaju
I kako se borim da se obuzdam
I kako usporavam disanje
I kako mi škripuću zubi,
I kako pokušavam da obuzdam ovu nagomilanu lavinu strasti,
Gledaj kako pokušavam da ostanem zec dok  lav u meni riče,
Molim te,
naroguši se kad primetiš pomahnitali voz u mojim očima
I nešto se kao brecaj,
nešto frkći,
kaži – Stani
kaži – Nemoj
kaži – Kasno je
kaži – Boli me glava
kaži – Hajde bolje da spavamo, vidi na šta ličiš,
kaži – Nemaš prava na mene
kaži, pa povuci majicu ka dole
do samih kolena,
kaži, pa kao, počni da me guraš unutar stana,
kao, fol zateturaj se I padni leđima ravno na moje grudi,
I kao slučajno,  poljubi me u levu lopaticu,
I kao slučajno, zagrli me oko struka
I sasvim namerno isprepleti svoje prste sa mojim
Kao bršljen postepeno sve jače I jače
Ureži se najdublje što možeš u mene,
Jako,
Toliko jako da te osetim u rebrima,
Zarij nokte u moj trbuh
Pa me naglo pusti,
Ko čigra se u sekundi stvori ispred,
Licem u lice,
Plamena u plamen,
Demistifikuj se od plena, grabljivica budi,
I ja ću onda da ti se nasmešim
I ja ću onda da te poljubim u kosu
I ima da ti šapnem par malo bezobraznih I lepljivih reči,
Toliko bezobraznih da ćeš morati da me ugrizeš za donju usnu.
I onda me poljubi u bradu,
Poljubi me tako da se sav stresem kao pas koji je upravo izišao na obalu,
Sa tvojim čistim stopalima pravo na moje   prljave patike stani,
Šapći mi – Ti si moj ološ, moj ludak.
Šapći mi – Zašto mi uvek dolaziš kada me prođeš?
Šapći mi – Kako možeš bez mene?
Šapći mi – Zašto mi telo ječi kada me okrzneš senkom?
Šapći mi – Pokušavam da te ne želim, ti si moje bezuspešno pokušavanje.
Šapći mi – Ljubi me gade, ljubi.
Šapći mi I pusti da ti usnama prekidam reči,
Šapći mi,
Ne znam da sviram ni klavir ni saksofon,
Ali znam da upravo u tom trenutku
Dok ti šapćeš
Ja  po tvome kičmenom stubu sviram “My old flame”
Vatro,
Najranjivija tačko,
Samo tebi mašem belom zastavom kada me zora uzme pod svoje,
Vraćam ti se iz svih bitaka,
Bio pobednik ili bio poražen
Uvek se samo tebi vraćam,
Vraćam se šaputanju I bosim stopalima
I nikada taj povratak neću objasniti sebi do kraja,
Sve to mislim dok sviram po tvojim pršljenovima
pri hodanju u stilu  dva pijana pingvina ka tvojoj sobi,
Ti unesena u moja rebra
Ja na vrhu sveta sa usnama na  tvojim ramenima,
Nekako ćemo zatvoriti vrata,
Nekako ćemo ugasiti svetlo
Nekako ćemo preskakati gajtane I razbacane cipele nap utu do tvoje sobe
Nekako ćemo pronaći tepih il krevet
Ipak, mi smo Svetski prvaci u  toj disciplini
“Zagrljeni, gotovo stopljeni, od vrata do poda sobe sa million prepreka bez razdvajanja I po mraku”,
Poljubi me,
Šapući  “Nemoj.” dok mi dlanovi nestaju ispod tvoje majice,
Poljubi me,
Šapući “Hej, pusti ponovo onu pesmu…” dok ti dlanovi nestaju ispod moje košulje,
Poljubi me,
Šapući  “Sad ću ti se osvetiti za sve zore u kojima me nisi probudio.” dok bacaš moje pantalone na terasu,
Poljubi me,
Šapući nerazgovetne reči  dok na nama ostaju samo prvi sunčani zraci I tvoja kosa
Šapući  dok ti grudi nestaju pod mojim usnama
Šapući dok mi se obrazi rumene između tvojih butina
Šapući dok se davimo u vrtlogu od posteljine
Šapući dok u ekstazi govorim tvoje ime
Šapući dok nam srca oponašaju divlje konje u preriji,
“Postojim jedino dok mi  pulsiraš na grudima,
Sve drugo je samo puko statiranje I gubljenje vremena”
Ispisujem olovkom na tvom stomaku,
Govorim ti – Samo mi pored tebe trnu zubi,
Govorim ti – Ti si poput mene, zato me I plašiš.
Govorim ti – Volim slobodu, ali kada se u pola noći sudarim sa egom u ogledalu, odmah dotrčim kod tebe u zatvor na odsluženje sedam doživotnih robija bez prava I želje na pomilovanje.
Govorim ti – Univerzum, to je sinonim za tebe.
Govorim ti – Moj najveći strah je taj da ću jednom doći kod tebe I da se neću videti u tvojim očima.
Govorim I govorim dok poljupcima nastavljamo uziđivanje nas u temelje večnosti.

Published in: on 22 септембра, 2015 at 4:02 pm  Оставите коментар  

Spona

Za mene ćeš uvek ostati ista
danas, sutra, za sto godina,
sa šminkom
bez šminke
sa belom haljinom na nagom telu
dok ti grudi nemirno trče u susret prvim sunčanim zracima
kose skrivene pod šeširom,
u izgledelim farmekama
kose vezane u rep
sa belim starkama na nogama,
u mojoj izbledeloj majici
bez gaćica
bosa
u turskom sedu pored mene na podu,
sa prvim jagodama u rukama,
musava od lubenice
sa čašom vina u ruci,
sa dimom cigarete koji ti obavija prste
ulepljena šećernom vunom,
umorna posle posla,
razdragana I polenta prvog slobodnog vikenda u maju
na keju,
na Adi,
dok čitaš knjigu,
dok zamišljena grickaš vrh olovke,
dok besniš
dok voliš,
dok mirišeš na znoj I blud posle neprospavane noći
dok mirišeš na more I imaš ukus soli na usnama
dok oko sebe širiš miris Dunava na pontonu,
sa stopalima u mulju,
zamišljena, pogleda uprtim u nebo
sa rukama na grudima
rebrima, tim rebrima, Atlasima za sve moje svetove,
sa osmehom bez reči
sa usnama kojima prekidaš tišinu,
sa tišinom kojom se gnjezdiš u krilu,
sa uzdahom koji para
sa dahom koji mrvi I lomi sve što je bilo pre tebe,
ballerina
primadona,
veliko dete u telu odrasle žene,
sa očima srne
u kojima se krije pogled vučice,
kao čeznja među utrošenim snovima,
drugačija od svega što poznajem
bezbožno, neizrecivo lepa,
od svega zamaljskog daleka,
možeš ostariti,
može ti se sparušiti, zbrčkati koža,
možeš osedeti,
možeš se poguriti,
mogu ti ruke ogrubeti,
možeš izgubiti rat sa godinama,
toliko se promeniti da ni sama sebe ne možeš poznati u ogledalu,
sve to možeš,
sve život I vreme mogu da ti učine,
ali ćeš za mene uvek ostati ista,
prvi znak proleća,
pravi ukus leta,
miris oktobra
topli kesten u rukama u decembru,
sve ono što sam ikada smatrao vredim za život
esencija strasti
spona između jave I snova.

Published in: on 17 септембра, 2015 at 11:53 am  Оставите коментар