Raskrsnica

Opet smo se mimoišli. Nekako, nekim slučajem, zbog nekih meni nejasnih okolnosti, nismo se sreli, a uradio sam baš sve kako je crnim slovima podebljano u priručniku za slučajno sretanje.

Od A do Š, tačku po tačku, pasus po pasus, stranu po stranu – sve sam sledio.
Na vašaru osmeha u Ogledalu izabrao sam onaj koji mi je najbolje stojao, nisam štedeo novac ni vreme prilikom izbora.
Ego sam namamio u špajz i gurnuo sam ga u kacu s kupusom, tačnije, u praznu kacu, kupus smo odavno pojeli. Stavio sam odozgo čitav kamenolom, tri toma ruskih klasika i dedin manifest Komunističke partije. Za svaki slučaj, što je sigurno, sigurno je.
Jeziku sam održao dirljiv govor sa akcentom na to da je sasvim ok da se zaplete, ali samo i isključivo samo ako se nađe u dodiru sa njenim jezikom, svaka druga aktivnost na njegovu ruku mu je zakonom zabranjena i svako kršenje te zabrane automatski povlači robijanje – sve što nije u dosluhu sa mozgom, nije trenutno u našu korist.
Oči su prošle gotovo spartanske kondicione pripreme na Zlatiboru i ako je verovati mukotrpnom testiranju, bile su veoma spremne da izdrže njen pogled bez da prve skrenu negde dole ka desnoj cipeli ili ka oluku sa koga visi ledenica.
Stopalima je rečeno da moraju biti sinhronizovana i da im je jedina dozvoljena brzina kretanja ona u kojoj oponašaju kap domaće supe koja klizi niz kutlaču: sporo, rastegljivo i pravo, ni levo ni desno, samo pravo i to uz povremeno zastajkivanje.
Šešir, džemper, pantalone i cipele, sve pod konac, kao uniforma vojnika za paradu na Dan pobede.
I ništa.
Negde je ipak postojala raskrsnica na kojoj je ona skrenula levo a ja po inerciji i navici, svesno sam nastavio pravo, u ništa, u čabar. To je valjda ok, to je život, takve stvari se događaju. Sa razlogom ili ne, one se ipak događaju .
Negde je postojala ta raskrsnica koja je od „malo je potrebno“ napravila Atlantski okean u ovoj bari od grada. Nepremostivu, sa glečerima, sa uraganima, sa ajkulama i strašnim dubinama, baru.
Jedan običan sokak, jedna uličica koja se pređe u pola dečijeg koraka danas je zvanično potrošila sve moje korake. Izlizala ih je, samlela i ispljunula na blatnjave ulice periferije.
Da li žalim? Ne. Koraci su tu da se troše i da se nekome ide u susret.
Da li mi je krivo? Pa, sad, meni je krivo i kada se radnja u knjigama odvija onako kako meni nije po volji, tako je bilo pre dvadeset godina, tako je i danas, nema ni po ovom pitanju izuzetka.
Ne mogu da se ljutim na planete koje nisu u ravni i na semafore koji predugo drže crveno, kao ni na nju što je skrenula levo, možda u prodavnicu ili do pijace po suvo grožđe za štrudlu, ali još manje na sebe što sam išao pravo.
Jednostavno, slučajnosti koje želimo ponekada se ne dešavaju.

https://www.facebook.com/notes/izme%C4%91u-zvezda-i-blata/raskrsnica/1720152031551653

 

 

Published in: on 23 јануара, 2016 at 12:31 pm  Оставите коментар  

Lisabon

Savršeno je ok da ti odeš u Lisabon
i da se više nikada ne javiš,
mislim,
ko bi se još javljao nekome
kada stopalima dotakne večnost okeana,
pazi se samo tamo onih pomahnitalih tramvaja
u usko strimim ulicama
i obavezno idi u neki memljivi podrum da slušaš fado
zajebi Stonse, Kleptona, Bouvija i Smitse
zajebi onu tvoju elektroniku od koje mi se ponekad povraća kao posle toplog piva,
kada budeš otišla u Lisabon moraš da slušaš fado i da piješ vino
jer samo u gradu u kome se spajaju okean i reka možeš doživeti potpunu katarzu
u njemu nema bojazni da ćeš nagomilanim suzama potopiti svet
veruj mi, čak i da isplačeš nebo, nivo vode neće potopiti Njujork,
čekaće te ta tvoja kolevka poparta kao što te je i Lisabon čekao,
obuci onu tvoju malu crnu haljinu zbog koje sam te zezao da si Odri Hepburn iz porno filmova devedesetih
i ispod nje ništa
gaćicama i brushalteru je mesto na prljavim daskama hotelske sobe,
oslobodi više taj duh bezobrazne devojčice koji nosiš u sebi,
nisi li dovraga upravo zato i maštala o zalasku sunca nad okeanom i jebenim ulicama Pariza, Lisabona i Njujorka
o dokovima koji mirišu na ribu, so i slobodu
seti se svojih snova dok budeš pila sa potpunim strancima
i kada začuješ prve rifove gitare praćene glasom iskidanim od bola
počni da živiš, iscepaj prošlost kao stare račune i priznanice sa hemijskog
ponovo ću ti reći, zajebi sve što je nekada bilo i gde si bila
uspomene su samo ožiljci i sidra koja nas drže u mestu,
mala, tu te niko ne poznaje i slobodno možeš da se napiješ u dvanaest sati popodne
možeš pijana da plačeš u tri nekome ovde preko telefona
možeš da mu vičeš u slušalicu „Jebi se idiote!“
ili da mu to prosto napišeš po vetru
kao devojka u jednoj fado pesmi koju ćeš već čuti,
i da već tri i po minuta posle toga upoznaš totalnog stranca
a da mu se nasmešiš tako kao da ga znaš trideset vekova
pa ako se on nasmeši i on tebi, zaplešite,
u osam sati uveče plesom napravite zastoj saobraćaja
završi kao glavna sutrašnja vest u lokalnim novinama
završi gola na plaži u njegovom zagrljaju
jebite se sve dok imate snage
besno, do kostiju, do pucanja rebara, do vrištanja i do zuba zarivenih u rame
baš onako kako te ovde mrak pamti
a kad svane, smotajte džoint i pivo,
obavezno jer ćeš u suprotnom povraćati kajanje i govoriti
to nisam ja
to nisam ja
to jebeno nisam ja,
znam te, toliko te znam u šav da sam gotovo siguran da od solo opijanja i dranja u telefonsku slušalicu nećeš dalje odmaći,
džabe će te gledati i stezati oko struka
džabe ti u uši sipati lascitivne ponude i reči žudnje kada ćeš ti još uvek duhom biti ovde,
ej, ti odlaziš u Lisabon i nikada se više nećeš vratiti u Beograd,
makar ne meni i nikako ovim godinama
jedno od nas dvoje to mora da vikne,
kada odeš u Lisabon moraš da ostaviš sebe ovde u Sara Kej koferu na tavanu,
nemoj mi se više nikada javljati ili ako baš osetiš potrebu samo me pozovi i kaži „Jebi se idiote“
isključivo noću tu negde između četri i pet
to je sasvim ok i jedino na celom svetu što ćemo samo mi razumeti,
znaš, voleo bih da te čujem kako mi izgovaraš te tri reči na svim jezicima ovoga sveta
jer je to tvoje „Jebi se idiote“ iskrenije od svih onih „Volim te“ koje ću ikada čuti
i prvo je što će se umesto o kaldrme Dorćola razbitijati o penu okeana i spomenik Vasku da Gami.

Published in: on 21 јануара, 2016 at 5:58 pm  Comments (4)  

Neuspešno uspešan čovek

“Čim ti se živi, na konju si. Ja sam u jednom trenutku poslao sličan mejl jednom našem piscu, kao ovaj tvoj meni. Odgovorio mi je, izmedju ostalog – Piši, samo piši. Ni ja tebi nemam ništa pametnije od toga da kažem. Možda mogu da dodam – Piši kao da niko neće čitati.”
S vremena na vreme, čovek zastane ispred svog odraza u ogledala I jednostavno se zapita – Šta to radiš?
Mislim, to se zapita ako je izgubljen I ako nema baš neku veliku nadu sem one da će I sutra ustati iz kreveta. Živ.
Srećan je ako ga ujutru na stolu pored kreveta zateknu pakla sa dve ili tri cigarete, pola šolje kafe I čaša vode I zbog te svoje sreće ponekad misli da je najsrećniji čovek na svetu jer baš mu je malo potrebno za apsolutnu sreću.
Uživa u sitnicama.
Svejedno mu je gde I kuda ide kada izađe iz kuće. bitno je samo da pokupi slike iz te šetnje kao I to da obriše one koje ga stiskaju uza zid, sve drugo je čist bonus.
Uveren je da može bolje od ruku u džepovima, ali ne zna odakle da započne taj proces, te sve prepušta slučaju, iznenadnoj prilici I uticajima drugih na njegov životni put, zbog čega najviše I priča sam sa sobom ispred ogledala. Kuje velike planove, bodri unutrašnjeg sebe da pobedi ovog spoljašnjeg što ga vuče ka dnu I letargiji. Zna koliko ima godina, ali nije ih svestan, misli da godine čekaju njegov uspon koji neminovno mora doći. A kad on dođe, doći će I sve ostalo.
Priznaje da je njegov život rikošet koji se odbija do u nedogled I da nema kontrolu nad njime. Jede uglavnom nezdravu hranu, pije gazirano I hektolitre kafe. Puši. Noć mu je produžena ruka dana I tek pred zoru odlazi na spavanje sa mislima hotičnim I konfuznim kao čitavo jedno odeljenje psihijatrijske ustanove. Previše čita, previše ćuti I previše izbegava da stvari postavi na svoje mesto.
Pušta da mu prilike klize niz prste. Prepozaje ih, ali ne zna šta će sa njima. Uglavnom ih posmatra kao autobuse, zna da će posle jedne doći druga, samo ga nervira interval između dva dolaska.
Pušta i ljude da mu klize.
Mašta o promenama, mašta o nekom novom I nadograđenom sebi koji je sušta suprotnost onome što on jeste danas I u svim danima njegovog levitiranja na zemlji. Boluje od veltšmerca, nesigurnosti u sebe I od iracionalnih strahova, što čini da većini ljudi deluje više mrtav nego živ. Kroz školovanje je prošao kao što prolazi kroz život I kroz odnose sa ljudima – sa glavom u oblacima.
Njegovi dani su preslikani kadrovi filma “Dan mrmota” samo što za razliku od Bil Mareja, on ipak bira da ništa ne preduzima sem da želi pošto smatra da je za život potrebna jedino želja.
Neuspešan čovek umire tako što u odrazu ogledala vidi svoju smrt dok je još živ.
Za razliku od njega, uspešan čovek nema taj luksuz da stoji ispred ogledala I da vodi unutrašnje monologe. Uspešan čovek stoji ispred ogledala dok se brije, dok vezuje kravatu, proverava da li je kragna košulje na svom mestu ili eventualno kada vežba neki govor poslovne prirode. Nema potrebe da preispituje svoj život za koji zna da je naštimovan kao bolid u Formuli 1, pošto ništa nije prepustio slučaju I nebeskim prilikama.
Godinama je ulagao u sebe, upijao informacije koje su mu od koristi I brisao odmah po slušanju one koje će mu biti potrebne kao upaljač prilikom ronjenja, pažljivo je birao društvo još pažljivije knjige I časopise koje čita. Njegov tanjir sadrži onoliko kalorija koliko je njegovom telu potrebno da ta super mašina radi punim kapacitetom minimum dvanaest sati dnevno. Uzima vitamine I dodatke ishrani za koje zna da mu mogu pomoći. Jede voće, izbegava gazirano, popije jednu do dve čaše vina, eventualno jednu čašu dobrog viskija, ali to baš retko.
Izbegava cigarete, noćne izlaske po kafanama I klubovima, vodi računa da se bavi sportom makar sat vremena dnevno I da pre jedanaest ode u krevet. Partner je obično sličan njemu, napokon, samo je takav i mogao postojati u njegovoj viziji harmonične I uspešne porodice.
Uspešan čovek zna da sve od njega zavisi I da za sve mora postojati plan po kome se stvari odvijaju, pa tako I radi, preko osnovne I srednje škole, odabira fakulteta, banke u kojoj će otvoriti štednu knjižicu I osiguravajućeg društva kod koga će osigurati svoj život I porodične nepokretnosti, privatnu kliniku u kojoj će se lečiti, I na kraju, način I mesto gde će biti sahranjen kada jednog dana umre.
Naravno, kada sve uspešno završi, nikako pre toga.
Prilikom čitanja slušati ovo:
Published in: on 18 јануара, 2016 at 6:01 pm  Оставите коментар  

Dan

Koliko se samo velikih stvari moglo desiti na taj dan,
Beograd je osvanuo čist, mekan i svilen
kao ešarpa u bojama zaljubljenosti na vratu devojke koja po prvi put čeka nekoga kome će sa osmehom šaputati ono čuveno „nemoj“
u kragnu košulje dok joj se po leđima sliva kosa,

blistav kao bele starke na stopalima dečaka koji već dva sata nervozno zagleda svoj lik u ogledalu trazeći najmanju nepravilnost pre nego što izađe iz kuće
i krene u susret nekoj njoj pred kojom će ostati bez tla pod nogama i glasa,

jak kao lupanje dva srca koja iako na različitim delovima grada
sinhronizovano kucaju iznad crepova, antena i probušenih oluka
oponašajući  veličanstveni hor gromova i munja,

srdačan kao lažan osmeh konobarice u bifeu na dolaznom peronu autobuske stanice dok joj se na početku noći usiljeno udvaruju klošari i pijanci bez morala i perspektive,

nepravilno uštogljen do neprepoznatljivosti
u crnom sakou i beloj košulji,
obojen u boje duplog vinjaka i modrog Besta kao požuteli brkovi vozača autobusa na putu ka provinciji,

nemiran kao prsti koji po prvi put plivaju između pupka i oboda gaćica
sa tendencijama da se sunovrate još niže,
direktno u lepljivo grotlo života,

živ kao puzavice i mahovina na zidinama Kalemegdana,
ponosno drčan kao maslačak okružen snegom i blatom
u inat januaru
u ljubav suncu,

koliko je samo života prošlo kroz taj jedan dan,
sve je slutilo da će ući u istoriju i kalendare
dobiti ulicu negde na periferiji
ući u poeziju kao Barbara u Preverovu pesmu,
kao zvezda na butinu jedne Sanje u Kaporovoj priči,
i kao višnje u mojoj omiljenoj piti,
sve je baš slutilo na to
ali se ipak ništa spektakularno nije dogodilo,
samo je prekrižan broj na kalendaru tužan svedok
da se potencijal  još jednog mogućeg istorijski važnog datuma
u skupinu zalud potrošenih i istih dana stopio.

Published in: on 16 јануара, 2016 at 8:17 pm  Оставите коментар  

Panorama

Jednostavno je
ne komplikuj
osmeh i hodaj
mlataraj nogama dok sediš na zidu
šetaj
polomi koracima sve pločnike grada,
divi se večnom
nemoj da čačkaš sat
pusti vreme
niko ga još nije pobedio
nećeš ni ti
budi ili budite u trenutku
danas
sada
ne kroz dvadeset minuta
ne sutra
ne iduće nedelje
jer ako čekaš rizikuješ da urušiš sve iznutra
a to se već teško ponovo zida,
danas
sad
baš u ovom trenutku
uzmi nekoga za ruku
povedi negde
u bilo kom pravcu
bilo kuda
recimo na vrtešku
onu staru na Kališu
Panoramu,
i kada budete negde u ravni sa biber crepovima
kaži
nešto lepo kaži
pa onda zagrli
zagrli barem na tri kruga
kad dođeš do četvrtog – ljubi,
ljubi sve dok Panorama škripi
dok se ljulja,
ljubi i grli čak i kada prestane da se vrti
dok vas teraju zbog druge ture
dok idete ka aparatu sa kokicama
ili ka ušećerenim jabukama
ka onoj gore zabačenoj klupi iznad paviljona Cvijete Zuzorić
a posle
posle idite gde vas njen pramen ponese
nije bitno gde i kuda
samo budite
u vašem trenutku
u vašem danu
samo budite
ostavite čekanje i vreme u drugom planu.

Published in: on 14 јануара, 2016 at 9:15 pm  Оставите коментар