Dan

Znas, moram nesto da ti priznam,
tebi ce to mozda zvucati glupo,
suvisno, smesno,
ali mene tisti to sto ne znam kakav je bio dan kad sam te prvi put sreo,
i dao bih sve svoje stihove,
sve neizgovorene reci od kojih nastaju,
sva cutanja
u nebo gledanja,
za minut secanja na taj dan,
samo da ponovo osmotrim oblake,
samo da ponovo osetim miris Beograda,
samo da ponovo cujem kako ulice grme,
bas sve bih dao za te zaboravljene fragmente,
vazne za ove reci koje zvrljam po papiru,
jer, kako dovraga da pisem o tebi
kada ne znam kakvo je bilo vreme,
koliko sati,
da li je bilo podne ili vece,
da li sam pretrcavao ulicu na crveno,
da li me je psovao neki taksista ili vozac trole,
sta se sve izdesavalo pre nego sto sam upoznao tebe,
znam, smesno je,
ali mene je zaista sramota,
jer, sta ako me neko pita,
kakav je bio dan kad sam upoznao tebe,
i ja zacutim,
gledam u vrhove svojih patika,
grizem donju usnu,
ceskam se po bradi,
nelagodu i stid sakrivam sesirom
u oci ne smem da ga gledam,
poteram razgovor poput vetra na drugu stranu,
zamutim reci ko barze Dunav,
i tako vrdam u krug,
pricam o sportu,
psujem vlast,
raspitujem se da li su na Kalenic pristigle prve jagode,
ima li ljudi na Adi,
da li su mu kuci svi zdravo i dobro,
pa ga na kraju tapsem po ramenu,
kazem kako moram da zurim negde
i da me bas neko upravo sada ceka,
da kasnim,
drsko ga ostavljajuci bez odgovora
kakav je bio onaj dan
kad sam te prvi put sreo.

Published in: on 29 априла, 2014 at 12:18 pm  Оставите коментар  

Početak

Sve počne kad ti pred nekim stane srce,
pa ostaneš nag,
bez daha,
bez reci,
bez glave,
pod nogama tla,
ne znaš da li si došao
ili si samo kroz neki svoj san prošao,
stojiš ukopan u mestu,
a ona priča,
a ona se smeje,
kosa joj izvodi lupinge po tvome licu,
a ti ništa
ni reči,
vezana vreća,
nema te u svome telu
u glavi,
izgubljen lutaš,
miriseš snove.

Sve počne kad ti pred nekim stane srce,
pa zaboraviš na igre
zaboraviš na sve one mangupske fore,
za ego napraviš lomaču,
uspavaš strahove,
na večni počinak posalješ cedulje
pijanom rukom ispisane adrese i telefone,
nemaš ništa pred sobom sem želje i nade
snova koji su se odjednom slili u tvoju glavu
kao iznenadni letnji pljusak na moru,
i tako, plešeš i pevaš po kiši,
a ona priča
a ona se smeje
kosa joj izvodi lupinge po tvome licu,
a ti ništa,
ni reči,
vezana vreća,
nema te u svome telu,
nema te u svojoj  glavi,
izgubljen lutaš,
mirišeš snove.

Published in: on 19 априла, 2014 at 2:18 pm  Comments (1)  

Stranci

I bilo je,
sve je bilo pomalo nestvarno,
pomalo čudno,
dva stranca stoje na ulici
u ranu zoru
grad se baš budio pred njima,
razbarušen i musav od prošle noći,
pomalo pijan tromo se klatio,
zapinjajući o trotoare
krkljao je s prvim djubretarima,
nije ga bilo briga da li im smeta,
samo se pitao, zasto dovraga oni tu stoje,
kad imaju tople krevete u svoja
četiri zida,
pa čak iako ih nemaju,
postoje toliki haustori i parkovi sa klupama na kojima je on može stisnuti sebi bliže,
i gde ga ona može sakriti kosom,
a oni baš na njegovom putu stoje
bitange jedne,
nije ih stid.

I bilo je,
pomalo nestvarno,
pomalo čudno,
jedna tajna se rađala,
dok se budio grad…

Published in: on 8 априла, 2014 at 2:29 pm  Оставите коментар  

Ako ti napisem pesmu

Ako ti napisem pesmu,
hoces li doci tu i tu u toliko i toliko casova,
polazna stanica Beograd,
neki cosak okupan kisom,
i sasvim je moguce,
prepun nepoznatih i bucnih ljudi?

Ako ti napisem pesmu,
hoces li pristati da koracima merimo sirinu pesackih prelaza
koliko je potrebno tisine da bi se ispricalo bitno,
i da li ces mi poverovati ako ti kazem da se iz ove polazne tacke moze obici ceo svet,
a ne pomerati se sa neke drvene klupe?

Ako ti napisem pesmu,
obecaj mi samo to da ces se krisom smeskati,
i da neces bas puno pitati zasto i kako je pisem,
od cega je nastala,
kakve namere imam sa tobom,
obecaj mi i to da neces kuditi kisu sto pada,
ni Beograd sto, pijan i blesav od magle,
po noci glasno izgovara tvoje ime.

Ako ti napisem pesmu,
molim te,
ne pitaj me nista vise.

Published in: on 1 априла, 2014 at 11:03 pm  Comments (7)