Ponekad

Dugo ti nisam pisao
i da budem iskren
cak nisam ni osetio zelju,
ne mislim vise na tebe
kao da nisi ni postojala u meni,
kao da tvoji pramenovi nisu posadili nemire u moje grudi,
i kao,
bas kao da nikada nisam bio lud za tobom
i kao,
bas kao da nikada nisam treperio u tvojoj blizini,
i kao,
bas kao da nikada,
ali,
zaista nikada nisam imao tremu kao devica prve bracne noci
svaki put kada je trebalo da ti pridjem na onu razdaljinu
sa koje se nestaje od daha,
i kao,
bas kao da nikada nisam zeleo da zauvek budes za jedan trenutak duze kraj mene,
i nemam sta vise da ti kazem,
stvarno nemam,
samo bezveze pisem u prazno,
bez rima, pravila i smisla,
zvizdim uz vetar,
prstima razmazujem maglu po staklu,
u gluvo doba obozavam da djonovima zderem ulice Beograda,
a u glavi,
ovoj glupoj i tvrdoglavoj glavi,
samo severni vetrovi odjekuju,
i tek ponekad,
samo ponekad,
dok stojim na raskrsnici puteva
zapitam se sta se to zbiva sa mnom,
kroz koje rupe  nestaju reci,
gde se to tako olako zagubim
kad pred streljacki odred od tvog osmeha stanem.

Published in: on 26 јуна, 2014 at 8:36 pm  Оставите коментар  

Možda bih mogao da se zaljubim u tebe

Možda bih mogao da se zaljubim u tebe,
onako,
do srži
divlje
bez mere,
da te pustim u sve pore
da se iznutra obložim tobom,
u misli da te usadim
da poludim
bos po vrelom betonu da trčim,
da te čekam po toplom letnjem pljusku
i da se ljutim što svaki put kasniš
ali
da ti sve s osmehom oprostim
kad napokon stigneš,
izgubljen
opijen
blesav
lud
u iščekivanju da me snažno privučeš k sebi,
usnama staviš tačku na sve moje reči.

Možda bih mogao da se zaljubim u tebe,
onako do srži,
divlje
bez mere,
baš kako treba,
a kako nisam,
priznajem
baš dugo nisam,
a ti si eto idealna prilika,
kosa ti miriše na jutro
na život
na plave oblake
na more u svitanje,
u očima ti se mreste snovi
vole se boje
maze se neizgovorene reči
dok u rukama drzis kljuceve za sva ona vrata
kroz koja sam ikada hteo da prođem
na putu ka nečemu,
pod ruku sa nekim,
zaista,
možda bih mogao da se zaljubim u tebe…

Published in: on 19 јуна, 2014 at 1:05 am  Оставите коментар  

Da li bi htela

Da li bi htela
da odemo negde daleko,
sasvim daleko odavde
na drugu stranu sveta
u neki nepoznati grad
da se kupamo goli u zoru
vetar da nam susi kose,
jutrom da se gubimo po njegovim ulicama
drzeci se za ruke
dovoljno jedno drugom za sve,
i da nemamo bas nista sem nas
i jedne jakne,
jake zelje
lude hrabrosti,
kazi mi,
da li bi stvarno htela
da se otisnemo u avanturu
daleko odavde
bez da se osvrcemo ka nazad
i da brinemo sta ce sa nama
sutra kada se probudimo biti,
da li cemo imati dovoljno
ovog
I’ll
onog,
da jedemo kradeno voce u trku
bezeci od ljutih prodavaca
koji bogodare i psuju za nama,
da stanemo tek ispod nekog mosta
koji se nalazi iznad reke cije ime nikada necemo saznati
ali ce zauvek teci nasim mislima
kao nemi svedok naseg bekstva
od svega sto nas steze,
od svega sto nas za sivu veze,
kazi mi
da li bi htela,
da li bi stvarno htela,
citav svet je pred nasim zubima
nestrpljivo ceka na nas.

Published in: on 11 јуна, 2014 at 8:45 pm  Оставите коментар  

Alhemičar

Ti si umela najbolje od svih da me sravniš sa tlom,
sa jedva dve il tri reči
nadjacavala bi razum i osećaj da je sve samo iluzija,
i da bih trebao da ostanem sa svoje strane
na bezbednoj daljini
u drugom svetu
daleko od neposrednosti i neminovnosti spajanja
tvojih reči i mojih zareza
iz kojiih su se rađale nenapisane pesme
posle kojih nisam znao
ni ko sam
ni što sam
ni zašto sam
ni kako sam,
a ti si i dalje plesala očima po nebu
kišu  osmehom pretvarala u sunce,
uske ulice periferije
potpeticama selila
u daleke metropole
praveći od njih široke bulevare,
i svuda si nekako ubacivala stare kapije
obrasle u bršljen i zimske ruže,
taman da dvoje kada se zagrle
postanu nevidljivi za druge,
i svaki put kada bih se našao u tvojoj blizini
iz tvojih pora bi izbijali i džez i bluz
uz čiji ritam bi moja rebra plesala tango,
sluteći valjda da je on jedino što će ostati posle svega,
da si ti samo najveća obmana koju sam sreo,
alhemičar sete
koji osvaja srecom,
neko ko jagodicama truje,
neko kome se i oblaci spuštaju niz kosu,
zvezda repatica,
pogrešna stanica za pravi voz
za koji godinama u džepu stiskam kartu.

Published in: on 1 јуна, 2014 at 10:19 pm  Оставите коментар