Jednom

Jednom ćeš, to je sasvim izvesno biti nečija žena,

Imaćeš dva kredita, stan negde u centru grada, klince

Auto star pet godina kupljen od zajedničke štednje

Slike sa porodičnih letovanja i zimovanja

Pa i one sa kratkih, ali prijatnih vikenda

Iz Milana, Dubrovnika, Pariza ili Praga,

Jednom ćeš zaista biti skroz na skroz daleko

Dalje od ikada ičega  za mene

Baš za jedan okov uvek dalje

I ja tu ne mogu baš ništa

Sem da ti mahnem u prolazu kada se sretnemo

U jednom od onih dana kada ćeš sa  mužem i vašom prelepom decom

Šetati nekim od parkova u Beogradu

Ili ćemo se naprosto pozdraviti u restoranu

Preko rubova čaše i napola pojedenih, već ohlađenih bifteka

I neka sam proklet ako mi i tada ne zastane zalogaj u grlu

Neka sam proklet ako i tada, kroz tih deset godina naših života

Ti ne budeš onaj nemir koji se provlači kroz sva godišnja doba

Ono trzanje izlizanih žica violine u stomaku po kojima gudalo života lagano klizi

Najtanji zvuk koji dopire do uha i tera stopala da plešu neki sasvim čuidan ples

Što je paradoks, jer, kao što znaš, ja ne umem da plešem

Ali kad tebe vidim, kada mi se oči sudare sa tvojim osmehom

Postajem poput  Freda Astera

Jer, ti si uvek bila ta Džindžer Rodžers koja me vodi

I koja zna kuda se treba kretati da bi se nekuda stiglo

Samo te ja trezan suviše pasivno pratim

Puštam te godinama da ideš sve dalje i dalje

Znaš, Zemlji je potreban jedan dan da se okrene

A meni ni hiljadu godina života da se ka tebi pokrenem,

Zato i znam da će jednoga dana sve biti sušta suprotnost mojim željama,

Bićeš nečija žena i majka,

Uveče ćeš voziti klince na časove klavira ili na plivanje

Spremati večeru sa čašom vina u ruci

Govoriti mu da morate da pazite na vreme, jer klinci samo što nisu došli

Da te pusti, a nećeš želeti da te pusti

Uzimaćete se na podu kuhinje, na stolu, na prozoru

Na leđima ćeš imati urazene tragove njegovih šaka

Lokne tvoje kose će leteti kroz prostor i vreme kao najlepša zastava koju je svet ikada video

Dahom ćete pokrenuti košavu koju niko sem mene neće osetiti

Ona će i tada, za deset godina od danas naći put do moje košulje

I svom silinom krenuti da tuče po mojim rebrima mučki

Kao i uvek kada se setim koliko te nikada nisam imao i koliko te možda nikada neću imati,

Nemam ja velikih želja, to je oduvek opšte poznata stvar

Jedan stan na zadnjem spratu neke stare zgrade,

Fotelju presvučenu čojom, biblioteku pročitanih knjiga, zelenu lampu za čitanje, makar jednu sliku Mome Kapora,

Krem mantil, dvadeset šešira za sva godišnja doba

Jednu kutiju od dvreta višnje za duvan ili cigarete

Prihode dovoljne da se makar jednom u tri meseca ode do nekuda na dva dana,

Tebi i makar jedno od dva deteta koje će ličiti na tebe,

Eto, vidiš i sama da su to sve neke male i skromne želje

Ali kao i uvek problem je uvek do mene

Nikako ruka da mi mesto reči ka tebi krene,

Zato i kažem da ćeš jednom sasvim izvesno biti tuđa žena i majka

Pošto te ja tako divno i veličanstveno ne umem imati nigde drugde osim u rečima

U strofama, u pijanim ispovestima tamo negde pred zoru kada sam ispran i pročišćen,

A to je već puka umetnost, apstrakcija, totalno nebitna stvar za neke ikada moguće nas.C

Published in: on 25 новембра, 2016 at 5:32 pm  Оставите коментар  

Stranci

11133720_790147444415676_6549059684063027496_nI
I bilo je,
pomalo nestvarno
pomalo čudno
dva stranca stoje na ulici
u ranu zoru
grad se baš budio pred njima
razbarušen i musav od prošle noći
pomalo pijan tromo se klatio
krkljao je s prvim djubretarima
zapinjajući o trotoare,
nije ga bilo briga da li im smeta
samo se pitao, zašto dovraga oni tu stoje
kad imaju tople krevete u svoja
četiri zida,
pa čak iako ih nemaju,
postoje toliki sakriveni haustori
postoje toliki parkovi sa klupama
na kojima je on može stisnuti sebi bliže,
i gde ga ona može sakriti kosom,
a oni baš na njegovom putu stoje,
bitange jedne,
nije ih stid.
I bilo je,
pomalo nestvarno,
pomalo čudno,
jedna tajna se rađala,
dok se budio grad…
Published in: on 19 новембра, 2016 at 5:16 pm  Оставите коментар  

Dešavanja

1-3l-ywn5e8vibys3vgvf_1wDesi se,

Ne nužno uvek

I ne nužno svakom

Da zaboravi miris cveta trešnje

I da zaboravi ukus lubenice hlađene u moru,

Desi se

Dešava se i najboljima

Svi se jednako pogubimo

Kada izgubimo sebe u sebi

Poznata ulica u Beogradu dođe kao avenija u Njujorku

Lica znana izgube lik

Glasovi ispare u vetru,

Desi se,

Ne nužno uvek

I ne nužno svakom

Ali se desi

I onda ti je svejedno,

Onda ti je stvarno svejedno koje pivo  po redu piješ

Kako, koliko i koga ljubiš

Da li je kosa plava, crna il crvena

Po čijim sobama se budiš,

Al onda ugledaš neke znakove pored puta

Miriše lipa

Kiša ti nagriza usne

Vetar ti lomi rebra,

I onda se sretneš sa sobom,

Vratiš se

Ali sem sebi

Nemaš više kome da se vratiš,

Desi se,

Ne nužno uvek

I ne nužno svakom,

Ali se desi.

Published in: on 17 новембра, 2016 at 2:49 pm  Comments (1)  

Dođe mi

Dođe mi tako s prvom kišom
Pa uđe duboko
U kosu
U bore
U rebra
U kosti,
Uđe svuda gde boli kada se unutar tela useli hladnoća,
Tišti, kida, tumba, lomi
Prevrće svet
Upire prstom u grudi,
Kaže
„sam si kriv, nije moralo ovako, moglo je bolje, moglo je mnogo bolje“
A ja, ćutim,
Znam da je istina na drugoj strani,
Da sam mogao
Da sam imao
Da sam tako divno imao i mogao,
Odvratno lepo mogao,
Ali nisam i šta sad,
To je do jeseni
To je do kiše
To je do vetra,
To je samo trenutak slabosti i hladnoće
Tren u kome bolovi ožive kroz napuklo
I kad to krene
A baš ume da krene
Sve je do bola glupo
Sve je od bola satkano
Vremenu prepušteno
Od strane vremena glodano i žvakano,
A kad malo bolje razmislim
Moglo je bolje,
Moglo je i moralo je mnogo bolje,
Ovako samo ostaje zamišljanje
Histerije i tihovanje kad dođe
A što sam stariji sve češće mi dođe,
Negde je nekome stalno proleće
Negde je nekome stalno sunce
Negde je nekome toplo i drhtavo
Negde nečiji glas stanuje u jednom uhu
Utišan, sve tiši, najtiši
putuje, rovari, previja i rađa graške znoja na kičmi,
Isto se vino pilo i tada i sada
Nema razlike u pogledima preko čaše
Čak je i dim cigarete koji obavija prste i liže usne isti,
Ali ništa nije isto,
Sve je to privid,
Sve je to drugi film koji gledam
Daleko sam od aktera i glavne uloge laki luzera u njemu,
U mojoj glavi obitavaju statisti i kulise
Užasi tranzicije i površnog shvatanja života,
Sad da me neko raspori
Da se pozabavi s mojim mozgom
Ekspolodirao bi od količine devijacija, strahova i neostvarenih ambicija,
Ali, najviše bi ga uplašila želja,
Ta jedna jedina želja,
Želja od koje sam tako divno miniran i građen,
Toliko da se i sam sebe plašim kad shvatim koliko želim,
I sve to nekako najviše boli u jesen,
Imam trideset, odavno sam sa sobom na Vi
Jer, onu srdačnost,
Onaj odnos sklada i harmonije koji nosi ono kad si sam sa sobom na TI
Odavno je ostalo zatrpano
U nekoj jeseni vetar je položio svo lišće ovoga sveta na njega,
Istini za volju, nisam se puno bunio
Ležerno sam se smeškao svakoj kaljuzi
Svakome listu
Svakom đonu
I svakoj gumi autobusa što vozi ka periferiji,
Ležerno sam se smeškao svemu što me je gazilo i teralo od sebe,
Svemu što me je uziđivalo u jesen iz jeseni u jesen,
Toplo je ispod blata i lišća,
Toplo je ispod hrpe ptičijeg izmeta
Toplo je kada te izgaze i sklone sa vetra,
Al eto, neki vetar ume da pronađe put
Kroz napuklo se najbrže oživi ožiljak
Pa zaboli, tako užsno divno zaboli
Do kajanja zaboli
Do samog udaranja glavom o zid zaboli,
Ožive pločnici i obale nekih neposećenih gradova
Oživi toliko duboko do neprepoznatljivosti sebe u ogledalu
Izobliči se sve što misliš da poznaješ, sve što misliš da znaš
I boli,
Tako užsasno boli,
Kao mamurluk od jeftinog vina kupljenog na trafici za osamdeset dinara po litri
Kao amputiranje obe noge bez anestezije
Kao prva pahulja snega koja se topi kanalizacionom šahtu,
Baš tako užasno boli ako znaš koliko te stvari umeju da bole,
A posle bola ide ništa, jedno ogromno, ogromno, najogromnije ništa,
Čak ni katarza,
Čak ni tišina
Čak ni olakšanje,
Samo bol, bol, bol, bol,
I opet bol,
Tup, nemi bol,
Bol koji tera ha hodanje u mirovanju,
Bol u kojem se napušta svoje telo,
I sve ti u jesen
U vražju jesen
U crnu i hladnu jesen,
Imam trideset godina,
Dobro, i koji mesec preko,
Sede mi polako osvajaju ovo malo preostale kose
Kolena polako škripe
Kukovi traže nimulid ujutru,
Polako shvatam da svi pesnici odlaze u jesen
I da je ta ista jesen katapult bola
Pa kad te vine do onih visina kada je sve ispod tebe
I kada je sve ono ispred tebe malo
Kada je i iza i isprad tebe sve malo
Gotovo nevidljivo
Pa si sam sebi najbliža tačka
Jedina osetna, vidljiva i opipljiva tačka,
Shvatiš da je ona jedna jedina misao o nekome, o nečemu
Ono što je u tebi najživlje u tom trenutku dok sumanuto letiš
Shvatiš da je TO, dakle, jednino TO
Jednino bitno i važno na ovom i na onom svetu,
I nije isti bol kada si imao i kad nisi,
Uvek ti teže pada kada se opraštaš od ništa u onom „mogao sam“
Od onog ništa u onom „Jesam“,
A to „ništa“ u tom „mogao sam“
Uvek nekako dođe sa prvom kišom
Sa prvim vetrom
Sa prvim hrpama lišća
Izgaženo autobusima koji jure preko mostova ka periferiji
Prekriveno izmetima ptica
U nekom blatu iz kojeg je čak i voda iščezla,

Published in: on 14 новембра, 2016 at 11:08 am  Comments (2)  

Pesnici ne umiru

maxresdefault

Danas sam pročitao najveću moguću laž

kažu, preminuo Leonard Koen,

kažu da je njegov  glas,

njegov hrapavi glas koji je najdivnije govorio o ljubavi, o patnji, o bolu,

njegov hrapavi glas koji je najsurovije najlepše pevao o životu,

kažu da njega više nema,

da je zauvek zaćutao,

koliko je to samo besmisleno bezobrazna laž,

budale ne znaju da pesnici nikada ne umiru

svetlost njihovih reči večno sija istim sjajem

kroz godine, kroz vekove

do poslednjeg živog čoveka na svetu,

a, Koen, Gospodin Pesnik Leonard Koen

živeće i kad taj poslednji živi čovek na zemlji umre

u nekom drugom, sasvim izvesno,  tajnom životu

sa rukom na leđima svoje Merien

plesaće do kraja večnosti,

i živi i mrtvi će njihati svojim kostima u ritmu njegove muzike

jer, kad Gospodin Pesnik Leonard Koen peva,

svi svetovi netremice gledaju u njegovo savršeno skrojeno odelo

klanjanju se obodu njegovog šešira,

danas sam pročitao najveću moguću laž

kažu, preminuo Leonard Koen,

ja na to mogu da kažem samo jednu stvar

a to je da je on tek sada počeo da živi u punom sjaju

sa svojom Merien, ponovo i zauvek, do kraja večnosti,

veliki naklon, Gospodine Pesniče.

Published in: on 11 новембра, 2016 at 4:24 pm  Comments (3)  

Dvoje

Njih dvoje zajedno nemaju trideset zuba u glavi
zaudaraju na vonj
pomešane mirise znoja, lošeg alkohola i pekare
bode mi oči njena tigrasta bluza
uši mi para njegova dreka
način na koji se ophodi prema konobaru
ali se odvratno lepo ljube i grle,
toliko da me je sramota što mirišem
što su mi čiste farmerke
što mi je opeglana dukserica
što normalno bez dreke i psovanja govorim
a nemam nikoga pored sebe u ovom trenutku
ko bi me tako grlio i ljubio
držao svoju ruku na mojoj butini
misleći da ga niko ne vidi,
njih dvoje zajedno prave toliki haos
jebeno smrde ko tvorovi
kao da su sami na ovom svetu
boli ih uvo što su svuda oko njih ljudi
ljube se
dodiruju se
pričaju šta će raditi večeras
i ne mogu da im zavidim
samo mi je drago
jebeno mi je drago kad vidim kako se odvratno lepo vole.

 

 

 

Published in: on 5 новембра, 2016 at 4:25 pm  Оставите коментар  

Žika

Next

Umro je Žika Isus.

Javili mi juče. Kažu umro je u bolnici nakon što su mu odsekli noge. Ili samo jednu. Nisu sigurni. Kažu, posećivali su ga malo ljudi iz crkvenog hora. I to je to.

Žika je bio beskućnik, blago poremećene svesti. Živeo je na klupama i ćoškovima Bežanijske Kose, najčešće u okolini crkve. Imao je dugu bradu stoga takav i nadimak. I voleo je da pije Merak.

Jednom su ga vodili da ga ošišaju i srede ogromnu bradu. I odjednom postade potpuno drugačiji, naočiti čovek.

Voleo je da priča o Srašnom sudu i Bogu. Kad bi se mangupi šalili sa njim i dobacivali, smejao bi se kao dete jer ih je voleo. Nosio je sličicu Svetog Jovana, za koga mi je rekao da je to njegova slava jednom prilikom u Uno grilu.

Pričao je sam sa sobom koještarije. Kad bi ga neko priupitao nešto racionalno, odgovarao bi još…

View original post 216 more words

Published in: on 4 новембра, 2016 at 12:04 pm  Оставите коментар  

Reka

Dunav je odneo mnogo lepih dana

u  dosadne dubine Crnog mora,

sve me to pomalo ježi i brine

nešto moje je prošlo turbine Đerdapa

ranjeno oštrim zubima rečnih ala

pametno je zaobišlo obale Rumunije

da bi završilo u nekoj tamo bari,

ljudi, dajte da napravimo taj prokleti kanal do Grčke

ovako stvarno ne ide dalje,

kakve smo sreće svaki naš dan završi sa algama na sebi

najverovatnije na obalama Bugarske.

 

 

 

 

Published in: on 4 новембра, 2016 at 10:42 am  Оставите коментар  

Gorki

Gore, negde pri početku ili na kraju  Maksima Gorkog

U restoranu Oko

Tražio sam ostatke sebe u čaši

Gledao ljude  kako  jedu

Kako se drže za ruke ispod stola

Završavaju velike poslove

Prepričavaju ispričane priče

Slušao muziku

I bio sam,

Skroz na skroz sam

Najusamljeniji  čovek na svetu

Sa makar tri šifre u Palmotićevoj

trista pogrešnih poteza u životu

i bezbroj neprospavanih noći

Konobar , momak na mestu

Ništa nije pitao samo je donosio čaše i praznio piksle

Kao da je znao da ispred sebe ima olupinu od čoveka

I da u ajnceru ima više života nego u meni,

Ne znam da li je to do jeseni

Do godina

Do rakije

Do ulice Maksima Gorkog za koju godinama ne znam gde je početak a gde kraj

Znam samo da prepijem svaki ikada pređeni korak kroz nju

Da sam je predano popločao svojim greškama,

Svaka je raskrsnica jedan ožiljak

Svaka autobuska stanica metastaza

U bilo koje doba dana i noći

Uvek  je jednako bolan dželat

Rasuje me na komade kao izgažene ostatke suvog lišća

Ostavljajući samo jedan komad koji nastavlja dalje

Koji se gega, vuče i puzi,

Gore ka početku ili ka kraju Maksima Gorkog

Ka restoranu Oko

I jedninoj sigurnoj stvari koja me čeka u životu

Piću za stolom u ćošku.

Published in: on 2 новембра, 2016 at 11:38 am  Comments (3)  

Vrhovi

Usne sam izgrizao do same krvi

u utrobi sve kao u kakvom ratu strada

šta mi to radi,

šta mi to tako divno perverzno radi

o čemu li misli dok se smeška

i dok ka meni ide slobodnih grudi,

zar ne zna,

zar jebeno ne zna da sam samo muškarac

da mi je malo potrebno da planem

da ispod košulje krijem manijaka

da u njenim rukama postajem najveća pretnja po čovečanstvo

da je želim bolesno

toliko je želim da se i plašim te želje

onako stihijski ludački je želim,

zar ne zna

pa i ako baš sve zna

zašto to onda krije  od mene,

zašto mi daje da joj nazirem vrhove grudi

a onda ode,

zašto jebeno ode kada je najlepše,

nije Pepeljuga,

zar ne zna da izgaram da saznam šta joj to čuva breg

sa kakvim tkaninama se njena želja mazi,

u čemu misli na mene dok se dodiruje sama u  krevetu

dok joj se pred očima oživljavaju moje reči,

mami me,

mami kao najveća bestidnica iz uličnih izloga u ulici Crvenih fenjera

kao plesačica u kabareu

kao kap znoja koja klizi niz grudi kada se po vratu  strasno ljubi

kao grč u stomaku kada se doživljava katarza…

Published in: on 1 новембра, 2016 at 12:34 pm  Оставите коментар