Pesnik amater prvi put pred kamerama

Prvi put u životu sam pričao o pisanju pred kamerama. I to u Borči, u kraju u kom sam odrastao.

I to pred kamerom jedne od emisija koje su obeležile moje odrastanje.

I sve to na amaterski način, način na koji pišem. 🙂

http://markazvaka.net/marka-zvaka-citajte-poeziju/

 

 

 

Zapažanja

U poslednje vreme, većna starijih osoba iz okruženja mi, izgovara jednu te istu rečenicu: „To ranije nije bilo kod nas, ljudi su se promenili, iskvarili, tačnije rečeno, postali zli i zavidni.“. Iskreno, pored svog tog silnog slušanja njihovih obrazloženja i stavova zbog aktuelne situacije u zemlji (kažem aktuelne, a mislim na poslednjih dvadeset godina, što mu i dođe na isto), pao sam pod taj utisak i sam.
Možda bih i sam nadograđivao njihove rečenice, da nisam odlučio da ponovo pročitam par knjga koje nisam otvarao još od najranijeg perioda svog života, a isto tako, i da prožmem svoje biće svim onim piscima koje sam izbegavao ranije, a ni sam ne znam zašto, pa ni koji je razlog tome.
Andrić, Nušić, Selimović, Sterija… Svi oni su pisali o narodu sa našeg podneblja, svaki na svoj način, ali su nas prikazali verodostojno, onakvim kakvim smo bili u njihovo vreme, onakvim kakvi smo i danas, godinama posle njihove fizicke smrti I onakvim kakvi ćemo biti I u najdaljoj budućnosti.
Balkan.
Mesto gde je psiha ostala palanacka, zavidna, dobrim delom pokvarena, namazana svim bojama.
Dakle, nikada nije bilo bolje, uvek je bilo isto kao što nam je i sada. Nismo doziveli evoluciju duha, samo smo imali privide i menjali garderobu. Ćud nam je ostala ista, i što je najcrnje, nikada se neće ni promeniti.
Nušićevi političari, Selimovićeve kadije, Sterijine pokondirane tikve, Andrićev bonivan iz Gospođice – svi ti likovi i danas žive. Postojali su, postoje i postojaće, samo će menjati titule i imena, dok će suština i srž ostati isti dok je Balkana i nas na njemu

Vreme ti je, šta čekaš?

Vreme ti je za kupanje, vreme ti je za spavanje, vreme ti je za ustajanje, vreme ti je za jelo, vreme ti je za školu, vreme ti je za fakultet, vreme ti je da se zaposliš, vreme ti je da se oženiš, vreme ti je da dobiješ decu, vreme ti je da obezbediš decu, vreme ti je za penziju, vreme ti je…

Uvek to prokleto „Vreme ti je“!

Ispada da su kazaljke neki dušmani koji nam programiraju i režiraju život, bez da se tu išta pitamo, pa da klize iznad crtica na kojima su ispisane određene radnje koje moramo ispuniti pre nego što kazaljka obiđe pun krug.

Od broja 12 počinjemo i na broju 12 se završavamo, čista inercija.

Vremeje… Ne, nije nam vreme! Zašto da život potrošimo na rutinu koja je toliko konvencijalna i dosadna i da na kraju o sebi imamo da kažemo samo jednu rečenicu: – „Živeo sam onako kako treba?“

Hajde da malo iskočimo iz koloseka, hajde da lutamo, da deremo đonove cipela po nepoznatim ulicama, hajde da malo menjamo svet, da stvaramo , da pronalazimo, hajde da pomeramo granice, da zaustavljamo, usporavamo, ubrzavamo ili vraćamo vreme. Ukratko, hajde da živimo.

U jednom danu imamo 24 časa, što je 1440 minuta koji svakoga dana idu u bespovratu ukoliko ih provedemo po nekom rasporedu.480 minuta ode na spavanje, 480 minuta ode na rad, oko 120 minuta za jelo, 60 minuta utrošimo na putovanje od i do posla ili škole, 120 na brigu i šta nam ostaje za nas na kraju – ništa, sem bednih 180 minuta u jednom danu samo za nas i naše snove.

I nažalost, vremenom je taj broj sve manji i manji, neki čak nemaju ni jedan jedini minut svog života samo za sebe na dnevnom nivou.

Razumni deo mog bića u neku ruku i razume ovu cifru, ali onaj iracionalni je problem. On smatra da velika dela zahtevaju više vremena, više slobode i više posvećenosti samom sebi. Žrtva koja je danas, u dobu potrošačkog društva u kojem živimo, postala luksuz. San je porobljen od strane nametnutog ideala, a kreativnost ugušena saldom na kraju meseca. Ćuti, trpi, radi, čak i ako plata mesecima kasni, čak i ako te šef gleda kao nižu vrsu, radi, budi poslušni rob, jer, ipak treba platiti onaj krevet i ratu kredita za letovanja na kojem se baš i nisi lepo proveo. Ako na ovo dodamo i račune, kazaljka je već obrnula krug, na nama je samo da dokaskamo do nje i broja 12. Oni će strpljivo čekati da dođemo isceđeni do kraja, tačnije, do sledeće osobe kojoj ćemo ostaviti sat i vreme na njemu u amanet.

Za divno čudo, u ovoj sveopštoj apatiji i dalje postoje oni ljudi koji nam odvežu krila i kažu „Hajde leti, vreme ti je da živiš, iskoristi dan i svaki minut u njemu da ostaviš neki trag, nešto što će ostati posle tebe i što će se prenositi sa kolena na koleno sve dok svet koji poznajemo postoji.“.

Lično, od kada znam za sebe, halapljivo sam krao minute u ime snova koji su se poput puzavice širile po celom mom biću. Odricao sam se konvencijalnosti i šablona gde god da je to bilo moguće, noćima ostajao budan samo da bih pisao pesme, osećajući da će to zrno peska koje valjam, jednoga dana postati ogromna stena o koju ću jednom, baš pre poslednjeg prelaska kazaljke do broja 12, razbiti taj prokleti sat prepun šablona u paramparčad.

Vreme je.

Da, stvarno, vreme je da počnemo da živimo.

 

Pratite me i na portalu Best televizije  –  http://www.tvbest.rs/tag/28278

Apel

Drugari, zima dolazi, a postoje ljudi koji nemaju elementarne uslove za zivot. Znam da su vam svima pomesana osecanja povodom humanitarnih akcija, ali budimo ljudi i pomozimo. Ovde nema sms poruka, nema racuna, imate transparentan uvid u vasu donaciju.
Radi se o dve ustanove:
– Prihvatilistu za stare u Kumodraskoj.
– Svratiste za decu u Krfskoj.

Prihvatilistu za odrasle u Kumodraskoj trebaju sredstva za higijenu, lekovi, odeca, obuca, posteljina i na kraju, hrana.
Tih stvari u nekom ok stanju ima svako od nas, a realno, verujem da nam nicemu vise ne koriste, nego samo zauzimaju mesto negde po kuci.

Svratistu za decu u Krfskoj su takodje potrebne gore navedene stvari, plus, buduci da idu praznici, bilo bi pozeljno da im se odnese i neki slatkis, knjiga ili igracka.

Adrese i telefoni:

Prihvatiliste za odrasle: Kumodraska 226b (preko puta Soko Starka) br. tel. 011 24 66 996

Svratiste za decu: Krfska 7 br. tel. 011 33 90 258

Bajka

Davno, davno u jednoj zemlji na kurcevitom Balkanu, postojao je jedan narod. Najpametniji, najposteniji, najlepsi, najpotentniji, najvredniji, ma nije imao mana, a kao takav, bio je trn u tabanu svih ostalih naroda i narodnosti.

Vladari su se mirno smenjivali, naravno, bez borbe i pompe, jer je taj narod sem svega naj, naj u prefiksu imao i plahovitost. Nikada nije ratovao, tako da u svojoj velikoj istoriji, nije imao izgubljene bitke, samo pobede dobijene zahvaljujuci svojoj krotkoj pitomosti i gajenja dobro susedskih odnosa.

Sam narod je bio vredan, marljiv i uctiv. Cela nacija se ispomagala, delili su sve izmedju sebe. Komsija za komsiju, rodjak za rodjaka. Ubistva, kradje i prevare, gotovo da nisu ni postojale, jer narod je sem Vladara, bio privrazan i crkvi, tj, ziveo je po kanonima iste. Buduci da ga je Svevisnji nagradio plodnom zemljom, idealnim klimatskim uslovima i na kraju, idealnim geografskim polozajem, narod je bio blazen u svakom pogledu. Pa cak i sa umovima i sportistima…

Ali!

Oh, uvek to ali… Ostali narodi, pogadjate pagani, zveri i unistitelji, nisu voleli tu plahovitu naciju sa kurcevitog Balkana. Odudarao je od njih, i sa svojim naj, naj, naj prefiksima, marginalizovao je sve ostale, mada to nikada stvarno i svesno, nije cinila… A ostalih je bilo puno. Svi su ga bez razloga mrzeli, svi sem majcice, bratske mu zemlje, carske Putinije! Ona je jedina nesebicno pomagala taj nebeski narod. Nikada nista nije trazila za uzvrat, vec je sve darivala iz dubokog postovanja i ciste ljubavi.

I tako, dok su dva bratska naroda (od kojih je sasvim izvesno i nastao svet) vodila politiku mira, sirenja ljubavi medju svim verama, rasama i seksualnim orijentacijama, zli zapad je resio da ih unisti. Iz cista mira!

Na sve nacine su gledali da ih rastave. Cak, zamislite, nudili su im clanstvo u nekakvim zajednicama, te novac, te besplatno skolovanje, azil za sve koji prebegnu, ma i sam novac, ali ne! Nisu uspeli. Narodi su bili i vise nego zadovoljni svojim vladarima.

 

Za svoj rad, bili su bogato nagradjivani, sto parama, sto nekretninama koje je drzava gradila po najlepsim delovima zemlje, i naravno, besplatno delila, sakom i kapom. I ko pored toga da prebegne na zapad?

Tuzni, ucveljeni i potuceni njihovom dobrotom, zli Zapad je resio da ih zamoli za oprost i za pomoc. I on je zeleo da obitava u blazenstvima kao ova dva slozna nebeska naroda. Shvatio je da se uz pomoc oruzija i sile, ne moze boriti protiv pameti, dobrote i srdacnosti. Resio je da ispravi svoju nepismenost i neobrazovanost, te je zamolio zacetnike evolucije da ih prosvetli i edukuje. Naravno, nebeski narod je to prihvato bez pogovora. Ucio je njihove seljake da naprave sir (tri vrste), vina, rakiju, kako da gaje odredjene vrste povrca i voca. Inzinjeri su sirom sveta edukovali i gradili. Cak su i muzicari dali svoj nesebican doprinos muzickoj sceni zapadnih naroda, izbavljajuci iz kandzi spejs folka koji su isti slusali.

Buduci da su se nacije polako menjale (naravno na bolje) i da su konacno dozivljavale ekonomski i obrazovani prosperitet, narod je mogao da se posveti i sportu. Tenis, fudbal i kosarka su postali novi sastavni deo zivota na zapadu.

Sve je teklo u savrsenom redu. Ok, malo su imali problem sa higijenom, lenjosti i kasnjenjem, al to je ipak bio zapad. Nije se mogao bas skroz na skroz, preko noci promenuti.

No, to je vec neka druga prica. Ova se ovde zavrsava i to onom poznatom

„i do kraja zivota su ziveli srecno, u miru i slozi.“

Amen.

Pismo Rts-u

Dragi gospodine Tijanicu,

nasao sam i uzeo sebi za shodno da vam napisem pismo totalne i bezrezervne podrske,odusevljen tv programom kojim hranite nase ucmale i dosadne zivote.

Znate,prosto zatreperim u ekstazi kada gledam serije koje nam pustate. Eto,bas sam postajao utucen i tuzan sto niste pustili „Otpisane“ i „Vruc vetar“ citavih pet meseci. Ne,ja vama ne mogu recima opisati tu tugu! Ali,takodje ne mogu opisati kolicinu radosti kada sam video svoje omiljene super heroje na malom ekranu,u njihovom prepoznatljivom delanju. Kakve nove serije,kakvi kvalitetni filmovi! Retro je sada u modi! Onaj osecaj kada Prle,Tihi i Mrki pokokaju trideset Nemaca u sat vremena – nema cenu,nemerljiv je!

Jest da se baka zabrinula da pati od Alchajmera (jedva smo joj objasnili da je zdrava),zato sto je mislila da je serija gotova u martu ’83,ali kada je shvatila,poljubila je vasu sliku u novinama!

Naravno,znam da postoje zlobnici koji vas kritikuju i osporavaju vasu odluku da placamo rtv pretplatu,ali ja,ja se potpuno slazem sa vama. Za samo 750 dinara,moj svet dobija smisao.

Na zalost,moram ponesto da vam zamerim. Sta je sa „Boljim zivotom“,“Srecnim ljudima“,“Porodicnim blagom“? Morate pod hitno to ispraviti!

Evo,ja predlazem sledecu programsku shemu;

 

06;15 – Jutarnji program

09;00 – Vruc vetar

10;30 – Otpisani

12;00 – crtani film (ako bas mora)

13;45 – Direktan prenos iz skupstine (kada nastupi pauza u zasedanjima,pustati reprize!)

15;45 – Kolaz o Putinu

17;00 – Srecni ljudi

18;05 – Beogradska hronika (ali,samo da Rada vodi program)

19;00 – Porodicno blago

20;00 – Vruc vetar

21;35 – film Povratak otpisanih

23;00 – Otpisani (serija)

00;35 – konbinovani snimci utakmica reprezentacije u fudbalu protiv Azejberdzana,Gruzije i Kazahstana uz ubacivanje duela Cz- Slovan i Partizan – Semrok

05;00 – Selo gori,a,baba se ceslja.

 

Primetili ste da sam izostavio vesti iz seme,ali razlog tome je sledeci. Na drugom kanalu ce ici non-stop! Naravno,uz poneki Cecin i Jecin spot…

 

Srdacan pozdrav od vaseg vernog gledatelja.

Sponzor ili bogati zemljoposednik, pitanje je sada

Eto opet mojih zaludnih i pomalo tragikomicnih, zakljucaka i obrazlozenja…

Elem, termin sponzorusa i u muskom rodu, sponzor.

Reci, tacnije pridev koji se devedesetih godina poput cicka zalepio uz svako promisljeno bice. Gotovo kao da je to nus pojava svega lepog iz cika Slobinog carstva.

Ali!  Drugarice i drugovi, gresimo! Ta pojava je samo evoulirala. Pretece sponzora su bile seoske gazde, vidjeniji ljudi koji su imali krcme, ogromna stada sitne i krupne stoke, zivine, vocnjake, livade (jbt-e,tadasnji sponzori se danas nazivaju seljaci!?) i tako lepse, blize i dalje.

Siromasne i postene devojke, a bogme i decaci su vazda teli, tacnije, njihovi roditelji su ih usmeravali da se zene sa vidjenijima u svojim zaseocima, selcima i velikim selima. Bitno je bilo da se lepo udomi, a za selo ko mari.

Svima lepo! Kuce pune celjadi, belog mrsa i dukata a i tazbini se navek davalo. Dakle, plug i karuce su bili statusni simbol (plus subara i gunjak od astragana!),  a, danas…

Eh… Danas su promocurni razapeti, marginalizovani za nesto sto je nekada bilo normalno! Dobro, jest da se nekada momcilo prvo sa kozom i ovcom, (po tadasnjem kriterijumu, ja sam teski nezenja i nepoznavalac slobodne ljubavi u toru il pod sljivom, al sam prilika i po!) pa su se tek posto zanat izuce na pasnjaku, prelazili u ozbiljno ocijukanje i valjanje u senu sa suprotnim polom, dok mi danas ovladavamo praksom od malih nogu i hvala evoluciji ( i tv Palmi)  na tome.

 

Odoh od teme, te da se vrnem na istu. Elem, zasto osudjivati nekoga zbog linije manjeg otpora na putu ka uspehu? Poenta i svrha je da svako sebe najbolje izreklamira, prezentuje i proda.

Dakle ,sponzoruse i sponzori,samo napred! Taj zanat, to umece je odvajkada, samo su mu permutovali ime.

Vratimo se nasim korenima, podjimo na selo. Il predjmo, sta vam je vise po volji.

Morska

Gospodjice,
kasnite vec par vekova
pri uplivavanju i preplitanju sa mojom cudi,
da li to namerno cinite,
il su svi satovi ovoga sveta,
od vaseg pogleda,
postali ludi,
te oglasavaju novi milenijum
i nekih ubogih dva i pet,
dok u stvari,
vreme nepopravljivo stoji,
zaneto i zaneseno u vasem oku?
Gospodjice,
priznajem da sam iscepao par miliona djonova,
i pratio milijarde sumova talasa,
sve u nadi da cu naci spilju u kojoj se morska pena mazi sa vasim stopalima,
uzegla i gladna vase koze,
al eto,
sve je to nekako uzalud,
vas nigde nema
i ja vise stvarno ne znam,
da li ste vi zena,
il samo u moru, mesecev sjaj

Koliko košta život u Srbiji?

Dragi moji prijatelji, ne umem da budem smiren i objektivan kada se radi o ovakvim slučajevima.

Tekst koji ćete pročitati je u celosti preuzet sa portala  Trojka.rs .

Sedmogodišnjak: Izvadite mi srce i dajte ga mojoj seki

Ljubica Adamić, koja ima samo 15 meseci, doživela je težak infarkt i lekari su je jedva spasili sigurne smrti, piše Kurir.

Zbog brige za sestru, njen sedmogodišnji brat je rekao ocu da zna da nemaju novca za operaciju i da ga odvede u bolnicu, izvade mu srce i daju sestri.

– Znam da mi nemamo para, ali neću da ona umre zbog toga. Tata, vodi me u bolnicu, kaži im da meni izvade srce i da ga daju seki – prepričao je otac dečakove reči.

Ljubica je trenutno u Austriji i čeka transplantaciju srca.

– Počela je da se guši i grči. Osetio sam da život izlazi iz nje. Gleda me onim okicama, umire, oprašta se od mene, a ne zna da mi kaže ništa. Boli me duša, a ne mogu da joj pomognem. Nosio sam je kod lekara, trčao kao da me đavo goni. Doktori su rekli da je imala infarkt, da joj popušta srčani mišić i da boluje od kardiomiopatije –  kaže za Kurir Ljubičin otac Šime Adamić.

Ljubičino srce je sada uvećano tri puta, a staro je kao da je u grudima sedamdesetogodišnjeg čoveka, i da bi preživela njoj mora biti urađena transplantacija organa u austrijskoj bolnici.

Sve genetske analize su urađene, i ona može da bude operisana nakon što se pronađe donor i nakon što se prikupi 120.000 evra koliko košta operacija.

–  Jedva čekam da mi jave, da mi se spase ćerka, a u isto vreme se plašim. Pun sam zebnje, jer bez tog novca ne može na transplantaciju. Često svi slušamo slične priče i mislimo da se dešavaju samo drugima, al’ kad me je snašlo, nisam znao gde se nalazim. I dalje smo svi izgubljeni, ne znamo šta da radimo. Najgore mi je zbog druge dece. Njih četvoro su stalno oko nje, život bi dali da ona bude zdrava. Duša me boli kad vidim koliko se oni sekiraju i plaše za svoju sestru – priča Šime Adamić.

Svi koji žele da pomognu porodici Adamić mogu da uplate novac na žiro-račun: Šime Adamić, 355 000 3200 104 78634, Vojvođanska banka.

(trojka.rs/izvor, foto: Kurir)

Po čitanju ove vesti, ostao sam nem. Prvo nem, a onda besan, mnogo besan. Toliki novac se rasipao i rasipa, a za ovo dete, država nema da plati.

I što je najgore od svega, ovo nije izdvojen slučaj. Mnogo života se gasi zbog državinog NEMA SE NOVCA!

A da li je to istina? Naravno da nije. Navešću vam par slučajeva gde se to i vidi.

– Miladin Kovačević;   Vlada je 11. marta uplatila 900 hiljada dolara na račun porodice Brajana Štajnauera, rekao je državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen. (izvor informacija B92)

– Izbori 2012; Za finansiranje izborne kampanje, partije u Srbiji potrošile su oko 20 miliona evra iz javnih izvora, odnosno iz budžeta. (izvor informacija  RTS)

– Samit Generalne skupštine UN u Rio de Žaneiru: Naša delegacija je otišla sa TRI različita aviona i tamo je odsela  u TRI različita hotela.

– Promena pola se radi o  trošku države od februara 2012.

I još dosta, dosta troškova koji nemaju veze sa mozgom.

A ljudi umiru zato što se NEMA para! Pa koga oni zajebavaju!? Da li je stvarno važnija promena pola jednog Petra u Petru!?

Pa, da li je stvarno moguće da smo kolektivno kao nacija otišli u jedan ogromni KURAC!?

Deca umiru, ALO!

Političari!?

Tajkuni (ili privrednici, kako više volite da vas zovu)!?

Narode!?

Gde je sapatništvo!?

Izvinjavam se što ovaj tekst nema neku literalnu težinu i lepotu. Ne mogu da kitim i ulepšavam, ovo sam morao sirovo sa izbacim iz sebe.

Beograd ili tačnije rečeno, Bela utopija

 

Grad na dve reke. Vekovni bedem između Istoka i Zapada. Početna i poslednja stanica nečijih snova, Beograd. Grad koji odumire u očima onih koji su rođeni u njemu.

Poslednjih godina nekako sve ređe viđam osmeh na licima. Sve izgleda kao da nam je neko navukao masku sivila i iznutra zavrnuo slavinu za radost i pozitivne emocije.

Svuda samo obelisci i odjeci sive pretočeni u bore od briga. Tako se raspoznajemo mi Beograđani. Licem kao u Pobednika, kamenim i gordo zelenim od vetrova i kiša. Tajni znak koji drugima deluje poput nabeđenosti, nešto kao ponos i drskost što smo tu gde smo. U Beogradu.

Mestu dešavanja svega. Gradu gde svi gladni, bez ponosa, dolaze sa dušom u nosu da prose nešto što im po zakonu pripada. I Božijem i ljudskom zakonu.

Grad greha.

Grad štrajkova, grad parada, grad paljenja i rušenja.

Grad svega i svih!

Za nekoga početna stanica ka Njujorku, a nekome dnevnica od dvadeset evra.

Pitam se da li je ikada bio beo ili su mu ime dali oni što su dolazili iz tolikog crnila, pa je ova nijansa sive bila toliko svetla za njih.

Bela… Beli grad… Beograd…

Utopija za sve, osim za ljude u njemu.

Volim ga, uživam u parkovima, u rekama, u ritmu života, uopšte – u svemu što nudi i što ga čini ovakvim kakvim ga poznajemo. Veliko grotlo, koje je opet premalo da primi sve u sebe.

Svi se gaze, ali se niko ne žali. Da li  je to zato što smo otupeli ili samo od straha, ne znam. Evidentno je da niko neće iz njega napolje. I to je ono što ne volim, što ne razumem, tačnije, nisam razumeo do toga dana.

Kišni, sivi oktobarski dan. Autobusi i ulice puni nervoznih ljudi. Grad u kolapsu, sirene ječe kao na svadbama (valjda se slavi venčanje sivog i belog), nigde osmeha ni “dobar dan” pri sretanju na ulici, pa makar i znali osobu koja vam ide u susret. Pomislih, ništa čudno, još jedan od tipičnih dana, ništa novo. Put me je vodio u podzemni prolaz kod Zelenjaka, mesto na kom sam napokon shvatio fenomen zvani Beograd.

Pri prolasku kroz njega gledam ljude koji se penju ka vrhu. Njihovi stari ispucali koferi i plastične pijačne torbe odudarale su od njihovih ozarenih lica!

Oni  koji tek dolaze. Nade, ciljevi, ma, sve što žele misle da je ovde zakopano! Sit gladnom ne veruje, uvek je tako bilo. Ipak, nisam hejter,  te nisam hteo da im rušim snove koje su tek počeli da sanjaju. Pojačao sam muziku i nastavio svoj put. Njihov život – njihova stvar.

Čim me je popustio taj osećaj, dolazi novi paradoks. Čovek, tu negde oko pedesetak godina, svira i peva: “Knock, knock, knocking on heaven’s door…”

Ljudi koji dolaze srećno je pevuše, a mi što se spuštamo niz Kameničku ćutimo oborenih glava.

Otupeli smo na lepo, ne primećujemo nikog i ništa oko sebe. Grubo laktanje kroz gradsku vrevu uzelo je najveću žrtvu, našu dušu.

Ljudi koji dolaze to ne shvataju. Da znaju, nikada ne bi ni došli iz svojih mesta gde poznaju svaku ulicu. Tamo čak i životinje otpozdravljaju kada se susretnete. Ovde ste srećni ako vam u supermarketu kažu “Vi”. Tamni vilajet, dragi moji. Ko dođe, kajaće se, ko ne dođe, kajaće se.

Beograde, nisi ti kriv što siviš u našim očima. Mi smo odavno izgubili sve osećaje, brigu i sapatništvo prema tebi. Ako nama ne možeš oprostiti, nauči ove što dolaze da te vole i cene kako treba. Dolično i neizmerno.