Tamo neka česma

Realno, ne znam koji andrak pišem. Stvarno. Nit jem leba od toga, nit nagrade dobivam. A opet, pišem. I mrzim to. Baš mrzim.

Iz priložene i gore lepo napisane rečenice se vidi sukob racionalnog i iracionalnog koji se odvija u meni. Nekako, kada krene ta rasprava u meni, sve poprima oblik skupštinskog zasedanja, samo bez gađanja cipelama, jerbo sam trenutno bos. Ok, imam neke japanke na nogama, al su sunđeraste, nije fora da se bijem sa tim.

Mislim, koji đavo da se bacam u dodatni trošak, ako se iste i pokrdaju, a kakve sam sreće, mogu i da pogodim kompjuter il televizor, a oni su ionako dovoljno eksplotisani od strane mene..

Elem, šta sam ono hteo da kažem, tačnije napišem… A, da.

Zašto volim da pišem.

Razlozi su poprilično mazohističke prirode.

Volim. Jedna reč, a opet mnogo toga govori. Pisanje je moj omiljeni porok. Poigravanje sa rečima, dotaći druge a i sebe ponekad je neprocenljivo.

Pogotovo u onim trenucima kada se od mene traži da kažem kako se osećam, šta želim. Ok, postoje ljudi koji to umeju da pročitaju iz jednog pogleda koji se slučajno datakne sa njihovim, ali i njima ponekad treba napisati.

Lakše je i praktičnije. Imaju šansu da ogole sve nepotrebno što bih ja rekao pri razgovoru u četiri oka. Ne zato što ne umem, već zato što u meni čuči neki vrag, te kada se spremim da kažem kako jeste, on udari nekim maljem, te mi poremeti svu koncepciju razgovora. A razultat – katastrofa. Blago rečeno.

Ovako, napišem neku pesmu od par strofa. Svaku reč proživim, svaki zarez progutam, svaku tačku okrvarim. Pošteno. Ipak je to produženi deo mene, nije red da škrtarim na sebi. I tako nastane veći deo onoga što napišem.

Pesme kao pesme, posmatram kao neke svoje slike koje samo ja mogu da rastumačim, a vas uveravam da je sve fikcija. Što ponekada i radim Lakše mi je da kažem da sam sve izmislio, nego da objašnjavam „kome, čemu, zašto „..

E, tu dolazimo do onog dela u kom sam naveo da mrzim što pišem.

Ponekada, tačnije, uvek do sada, moje reči su izazivale čuđenje i neki blagi strah. Nerazumevanje je ipak, prejaka reč.

I to razumem. Sebe vidim poput neke česme u zajedničkom dvorištu gore na Čuburi. Retko ko ume i može da me otvori, te da procuri iz mene. Baš retko ko. Ne govorim o slabom mlazu, već o šikljanju. Kažem, mnogi su pokušali, ali je šačica njih samo uspela u tome. I hvala im. Cevi su već počele da mi tutnje i bubnje pod pritiskom, bilo mi je muka od onih koji se nisu pomučili ljudski. Međutim… Šta raditi sa tolikom vodom? Gde uskladištiti da ne propadne? E to je problem… To je moja muka… Cevi su stare, slavina u off-u, ne mogu da se kontrolišem, nađem sredinu… I onda se zove vodoinstalater. Ne da popravi, već da zavije ventil. Glavni. Tako, hteo ne hteo, opet stojim kao ikebana na stolu za Uskrs il Božić.

Dakle, pišem da bih se izrazio. Rekao ono što ćutim. Ne zato što nemam ono što muškarca pored brade krasi, već zato što ponekad ne umem.

Razgovor u ogledalu

– Sedi, hajde da popijemo nešto, nismo se videli odavno. I molim te, batali one standardne priče: „Nemam vremena, radim, porodica, došao sam samo da vas vidim i idem.“. Pun mi je kurac izgovora i lažnih ljudi. Budi čovek, reci šta imaš, ne okolišaj. Makar se nas dvojica znamo i možemo jedan drugom sve reći na jedan normalan i veoma prost način. Ako ipak ne možeš da pričaš o tome, ti sedi i ćuti. Puši, liži tu čašicu, al samo sedi. Fali mi neko ko nije ukalupljen, neko sa kim mogu razgovarati o naftnim platformama i uticaju naše spoljne politike na klimu u Sibiru, a da me pritome ne gleda kao da sam pao sa Marsa ili najblaže rečeno, kao da sam lud.

Ućutao sam na kratko. Nisam znao šta da mu kaže.   Svi moji izgovori su popadali u vodu pod utiskom ovih par rečenica koje mi je Ivan uputio.

Doista, on me možda i najbolje poznaje od svih ljudi koje sam ikada pustio da vršljaju u mom okruženju.

Naše razmišljanje i pogled na svet su bili indentični, obojica smo  ubogi don Kihoti u borbi sa ovim modernim vetrenjačama, uspešno smo odolevali kalupljenju, srećni, svaki na svojoj marginalizovanoj strani.

– Ok, stari, razoružao si me. Mada, verovatno bih i sam poklekao posle par čašica. Očajnički sam tražio nekoga da me razgoliti i rastereti. Imam baš dosta da izbacim iz sebe, a verujem i ti. I, ne boj se, nećemo ćutati, mada znam da tebi i to ne bi bilo problem. sipaj.

Vinjak, koji inače ne pijem, bio je prilično prijatnog ukusa. Njegova braonkasta boja i opor ukus, baš su prijali teretu koji sam poduže vremena vukao u sebi. Nekako, kao da ga je tesao, činio ga finijim za proputovanje kroz moj krvotok, nisam osetio onaj tupi bol kada bih otvarao usta da izustim šta me to muči.

Pogledao me je kafanski, onako preko čaše i nasmešio se.  Počeo je da se bavi tematikom moje letargije, koja se na mom licu videla poput fleke na belom stolnjaku.

– Da čujem, šta te muči? Žene? Pare? Posao? Ne diže ti se kao nekad? Ok, ovo zadnje nije sigurno, poznat si kao potentan, sećam se kako si zadnji ostajao u vodi kada bi ugledali ribe u toplesu. Jel se sećaš? Bože, kakvi smo klinci bili. Napaljena bagra.

No, da se vratim na temu. Pare, ne nisu ni one. Znam da si ti flegma i da jebeni papir vidiš samo kao nužno zlo.  Sve i da ti trebaju, to nikada ne bi priznao. Dakle, ostaju nam samo dve stvari, žene.  U tvom slučaju, žena i posao. Mada, dajem glavu da je više ovo prvo u pitanju. Zato zanemari i priču o zaposlenju u ovoj banana državi. Nemam živaca za to. Slušam.

Gledao sam ga belo. Čovek koga u poslednjih par godina viđam ređe nego novčanicu od petsto evra, pogodio je sve iz prve.

– Šta si ti, Merlin? Jebote, ne vidiš me po hiljadu godina, a onda pogodiš sav sadržaj tereta koju bezuspešno pokušavam da ocarinim i uvalim nekom andraku preko grane, što dalje od sebe. Priznaj da se potajno baviš okultizmom ili da barem pohađaš neke kurseve psihologije. Znaš ono, gestikulacija, karakter i tako to. Šalim se naravno.

Teško mi je stari, mnogo mi je teško. Upleo sam se u nešto i ne znam kako da isplivam.

Ti znaš da sam ja oduvek bio iracionalan po pitanju žena, i da me ni jedna, koliko god da sam je voleo, nije uspevala da  ispraviti ko lenjirom. Voleo sam ih, ali ne dovoljno da sebe menjam. E sada to želim.

Konačno da se dovedem u kakav takav red, pošto sam uvideo da ovakav, ne valjam na prvom mestu sebi, a ni ljudima. Dakle, ove promene sprovodim isključivo radi sebe, da ne pomisliš da je to neki ultimatum ili nekakva ucena od strane nje.

Nismo više zajedno već duže vreme i ne znam da li će moja promena doprineti nekom boljitku. Ne živim u iluzijama. Kako bude, biće. Važno mi je da ja sebe iščupam, a ako mi to pomogne po tom pitanju, ja sam srećan čovek.

Nastupila je ona neprijatna tišina. Ivan me je zamišljeno odmeravao ližući rubove čaše, gotovo kao da sam ja pacijent kome mora da kaže dijagnozu, i to onu neprijatnu. Iskreno, mislio sam da će se tu naš razgovor završiti. Da će me i on kao mnogi pre njega, oterati u kurac i reći da nisam normalan.

– Vidiš; progovorio je posle par trenutaka; ti si oduvek bio drugačiji od nas. Mi smo živeli za broj, a ti da doživiš ljubav Holivudskih razmera. I to kao klinac. Priznajem, to je tada bilo smešno, valjda i sam to razumeš. Mislim, ko je još u 15 godina startovao devojke sa „Izvini, da li mogu da saznam ime devojke koja mi je ukrala srce za 15 minuta?“ a posle im poklanjao zvezde, pisao pesme ili se vodao sa njima u nedogled, iščekujući da one njega poljube, a posle i povale.

To je bilo nezrelo, klinački. Ovo nije. Ne znam da li si sam to shvatio, ili ti je neka dala bolnijim putem do znanja, ali vazno je da si shvatio. I da si zaista rešen da radiš na sebi. Život je borba prijatelju, velika i naporna borba. Bitno je da ustaješ svaki put kada te natera da klekneš, da ga voliš iako nekada više gorči, ali najbitnije od svega, da ne odustaješ.

Opet sam zaćutao. Njegove reči su mi odzvanjale u ušima poput zvona katedrale u nedelju ujutru. Svi oni izgovori kojima sam se nekada samoobmanjivao, izgubili su bitku pod naletom dve osobe, njega, i malo ranije, nje.

– Znaš onaj osećaj kada te nešto boli, onako zlokobno kida i razdire u stomaku? A zdrav si. Samo pod prstima osećaš tišinu kada stavis ruku na vratnu zilu. Onda se zapitas da li si živ ili si samo prelomljeni zrak prizme koji se reflektuje na platnu.

Kada naizad shvatiš da su neki tvoji stavovi totalno promašeni, i da sebe nikada nisi video u pravom svetlu? A na sve to ti ukazuje neko ko ti poput peska klizi niz ruke. Priznajem, osvestila me je kao niko. Bio sam totalno paralisan.

Okružio sam se samoćom i knjigama, svet u svetu. Samoća, nirvana bola. Ljudi nisu postojali. Svako koga bih sreo bio je totalno nevidljiv za mene, a i kada bih krenuo da pričam nešto sa njima, jezik nam se razlikovao. A naši ljudi. Ždrao sam se u sebi, zatvorio totalno! Pisao sam kao lud, bežao u tu neku svoju fikciju tražeći i uzrok i lek za bolest. A onda… Učmala zver u meni se probudila, počela je da raste. Mogao sam da osetim kako mi se koža kida, kako mišići izbijaju iz mene kao znoj. Napokon sam postao jak i svestan toga ko sam.

– Vidim da stvarno voliš, onako ludo baš kao što si oduvek i želeo. Eto ti tvoje svetle strane srca koju si čuvao za neku takvu. Ne znam devojku, ali sudeći po tvojim bivšim devojkama, verujem da liči na one tvoje princeze i sirene, o kojima si oduvek maštao.

A što se tiče zveri… Da, znam. Tačnije, često se tako i sam osećam. Kao u nekom paralelnom univerzumu. Svet se kreće i živi pored mene, ali kada krenem da dotaknem nekog po ramenu, ruka mi samo prođe kroz njega. Vremenom navikneš oci i ruke, to si i sam osetio, ali misli na tu prazninu te prate od jave do sna. Kada to krene, drzi se. Neće te pustiti brzo. Neće proci. Ali budi hrabar. Retki od nas osete tu nirvanu usamljenosti u svetu koji broji milijardu ljudi. Retki postanu svesni da broj žena koje prevariš i povališ nije ništa do pukog i mizernog razgovora u večerima kao što je ova. Ti si to shvatio odavno, neki od nas tek skoro. Priznajem, iako sam te i ja nekada zajebavao, oduvek sam razumeo tvoju potrebu da ćutiš i budeš sam. To mogu samo ljudi sa ogromnim srcem i mudima. A ti imaš oba, samo eto, mozga nemaš, kao uostalom ni ja. Zato se i razumemo na pogled, bez suvišnih reči.

Nisam želeo dalje da produbljujem razgovor. Ovih sat vremena je bilo i više nego dosta da potvrdim dva indentična mišljenja. Njeno, moje, i kao treće, Ivanovo.

Priznajm, imao sam neki mazohistički nagon u sebi da nastavim ovaj razgovor, ali kako smo obojica popili i više nego što se može popiti u sat vremena, bilo bi to mučno. O njoj, o sebi i svemu onome što mi najiskrenije znači, razgovaram i mislim samo trezvene glave.

– Stari, batali. Nisam došao ovde da molerišem svet u sivu. Pusti… Nego, daj reci, kako si ti, šta ima novo? Čuo sam da si se dobrano promenio, da nisi sa Milicom i da te niko živi ne viđa. Da samo radiš i trčiš ko nezdrav. Šta se dešava? Slušam. Znaš da sam dobar u tome.

Osmeh. Ivan je bio čovek poput mene. Kada bi ga najviše bolelo, on bi se nasmešio i rekao neku dobru šalu, onu masnu, crnohumornu.

– Ogledalo, bato. Ja sam tvoje ogledalo. Zato i kažem da te razumem. Eto, sada znaš. Sad sipaj i ćuti. Idemo do dna, kao nekad. I ako se zapijemo, pa sve ovo pozaboravljamo, zapiši negde ovaj zaključak, znam da lepo pišeš. Život je prelep, koliko god nekada znao da udari, samo se treba boriti sa njim, nikako odustajati! On voli borce.

Živeli.