Jednom me je pitala u koje godisnje doba najvise volim Beograd,
da li je to u nevino prolece, osamuceno leto, stidljivu jesen ili balsku zimu,
kada se u njemu najprijatnije osecam,
i da li imam stalno ovakav osmeh na licu,
ili je to samo od vina.
Rekoh joj,
mislio sam da je najlepsi kada ga zima ogrne belom pelerinom,
al onda, izgrizen prolecem do kostiju, upoznao sam neke parkove u maju
pa sam se njima divio do prvog junskog zalaska sunca,
gde me je zavelo leto, dok sam gledao u mrescenje zvezda u Savi, ispod Brankovog mosta,
da bi me potom prevarila jesen na Dorcolu sa drvoredima boje bakra,
draga moja gospodjice, moram vam priznati priznam,
bio sam prava prostitutka,
svakom od njih sam saputao da mi je jedino,
da ga najvise volim,
i da ne zelim da ono sledece dodje,
cak sam i plakao dok sam ih grlio usnama,
a ruke sam vec pruzao drugom.
Gospodjice, nastavih joj svoju pricu dalje,
ovaj grad mi je omiljen kada ste vi u njemu,
dok hodamo spojenih dlanova,
a vase stikle sviraju Odu prolecu uprkos zimi i ovom aprilskom decembru,
rekoh joj jos,
vase su usne sunce,
i kada sa spoje sa mojim,
ja se otapam poput sladoleda palog na uzareni asfalt,
dok me prolece sasvim obuzme, ko vrag kad dodje po svoje,
kada nam se tela slucajno dodirnu.
Ali ipak, najvise ga volim kada ste pored mene,
u mraku moje sobe,
nagi i isprepletenih tela poput brsljenova koji se stapaju sa zidovima i kapijama,
ostajuci tako u sjedinjeni vekovima,
besmrtni u svojoj celini.
Između zvezda i blata 