Oduvek ti

17392892_10212754524801819_673211445_n

Ja sam te oduvek tražio,
Pod svakom kosom
Između svakog rebra
Negde tamo je spavao savrsen žleb za moje prste,
Ja sam te oduvek tražio,
U svakom ponoru
U svakoj strasti i ludilu
Između samoobmana
Krio sam najlepše bisere samo za tebe,
Ja sam te oduvek tražio,
Bio sam tvoj i kada sam bio svačiji
Dok je sve bilo samo broj
Kada ni sebi nisam pripadao,
Ja sam te oduvek tražio,
Čuvao sam rame za tvoje zube
Usne sam glačao alkoholom da za tebe budu meke, najmekše
Da te od stopala do vrata ljube,
Ja sam te oduvek tražio,
Znao sam da nećeš biti obična
Bez ogrebotina i demona ispod očiju boje osušenih koštica višnje,
Znao sam da ćeš mi doći ista
Skroz na skroz baš kao ja,
Ja sam te oduvek tražio,
Bio sam tvoj do najsitnije kosti u telu
Do priznavanja svakog počinjenog greha
Od najprljavije do najčistije čestice u telu,
Ja sam te oduvek tražio,
Preslikanu, baš takvu kakva si sada
Sa osmehom,
Ćutljivu,
Sa najmekšim dlanovima
Sa najtoplijim usnama
Sa srcem od čijih udara i ja sav drhtim.

Published in: on март 22, 2017 at 9:14 am  Comments (1)  

Tačke

bed-black-and-white-couple-cuddle-Favim.com-2725669

Mogu i ja onako,

Tek tako

Ofrlje sa levom rukom

Nonšalantno, vukući nogu pred nogu

Skroz polako,

Sa rečenicama bez znakova interpukcije

Sa površnim rečima

I isprazno glupim dijalozima

Čisto da govorim iz kurtoazije,

Mogu da ne odgovaram na pitanja

Mogu da menjam teme

Da tražim samo zabavu

U svemu i svima,

Da pojednostavim sve  do razvodnjenog besmisla

Tako da sve ono što kažem i uradim

Bude razmuljivo samo meni

I da kao takvo bude idealno,

Samo moj svet

Samo moj trenutak

Samo ja,

Mogu i ja sve to,

Radio sam već takve stvari, nije mi prvi put

Pamte mi jaknu konobari u Zori

Pamte me vozači prvih jutarnjih autobusa

Pamti me ogledalo

Pamti me jastuk

Pamte tišine praćene škripanjem pluća

Al najviše me pamte one tačke na plafonu,

One me nekako najbolje znaju

Često smo se gledali mamurni, prazni, iznureno polupani preko dima cigarete,

Čak mislim da su ljubomorni na moju sreću ponekad

Jer uvek kada se sretnemo kao da kažu

„Znamo se, ima da nam se vratiš“

I ja im se samo osmehnem na to,

Pustim im Nebesku temu, pojačam zvuk do kraja,

Ostavljajući ih tako u prošlosti da se guše u lepom, u tako odvratno lepom,

Mogu i ja sve to,

Ipak poznajem sebe najbolje, najodvratnije,

Svakog demona, svaku traumu, svaku naprslinu, svaki strah, olupanost,

Sve ono što me je izvajalo ovakvim kakav jesam

Sve to najdivnije poznajem

I zato mogu da kažem da ne želim više nazad

Sve je to iza mene,

Koliko god da me nagrizaju strahovi i sumnje,

Sve je to iza mene, sa svima sam završio,

Platio ceh i ostavio dobar bakšiš

Toliko dobar da se i dalje stresem kao brdo kada rudari miniraju unutar rudnika

Mada, možda je karmi i to malo, lihvar je to stari, uvek uzima preko svoje gladi

Iz gluposti

Iz obesti

Zato što joj se može

Na njenom tasu je retko kada sve kvit,

Mogu i ja sve to, al neću,

Neću i kada vidim da sve ide ka ništavilu

Kada mi vozač zatvori vrata ispred nosa pa ostanem sam na ulici

Lutalica bez igde ikoga i ičega,

Neću ni kada vidim da se tlo ispod mene otvara

Da padam, da tonem, da se po vazduhu obrćem kao pomahnitali točak Panorame,

Neću ni kada mi nemiri zariju zube u rame,

Neću jer ovo što imam sada i u ovom trenutku vredi,

Vredi do zagrljaja koji ulubljuje rebra

Vredi do jamica, pegica i malog crvenog belega  koje prepoznajem pod usnama čak i potpunom mraku

Vredi do zvezde Omicron Ceti, do nje koja se najteže pronalazi na nebu,

Mogu i ja sve to,

Koliko god da se ponekad plašim,

Koliko god da sve izgleda besmisleno i dosadno, neću.

Published in: on март 17, 2017 at 10:37 am  Оставите коментар  

Kaži mi

6c4ee0ec2e1e708ee6e15997db830b5a

Ima nešto u tebi, znaš
postoji TO nešto nevidljivo
postoji TO nešto neopipljivo
nešto TO što ne umem da objasnim sebi,
znaš,
za mene je prava enigma kako i čime pripitomljavaš, smiruješ
kako uspevaš da ukrotiš  jata divljih gusaka unutar glave
na koji način umiruješ virove i dižeš bune u grudima
kako mi to kosom tako nežno pređeš preko lica
te me čistog i suvog izvlačiš iz stoletnjeg mulja,
kaži mi
kako to činiš,
kaži mi ko si,
kaži mi šta si
od čega si nastala
odakle si došla,
zašto nada mnom i unutar mene

ko svetilljka nad slomljenom klupom u pustoj ulici  bdiš.

Published in: on март 10, 2017 at 1:43 pm  Comments (1)  

Jutros

19602476293_1fa579bde4_b

Jutros je jedan vozač autobusa zaustavio vozilo između dve stanice i pustio jednu baku sa unukom da uđe u autobus. Prekršio je pravila službe i učinio jedo lepo delo za koje je bio nagrađen mahanjem jedne male i jedne velike ruke. Mala gospođica mu je uputila i jedan veliki osmeh, toliko veliki da je prevazišao čak i sam autobus svojom veličinom.

Jutros je jedan deka umesto tri stavke koje redovno kupuje u pekari, tražio samo jednu uredno pružajući onoliko novca koliko to nešto košta. Prodavačica ga je samo pogledala, ništa nije pitala, a i da je htela, nije mogla da mu uhvati pogled koji je bio negde na starim, olinjalim, ali nekako gospodski čistim  cipelama, pa je umesto onoga što je traženo, spakovala i dve ostale stavke za koje zna da deka svako jutro uredno kupuje i samo se osmehnula. Deka je malo gledao, pa je počeo da klima glavom i da se osmehuje staklasto prozirnim očima. Bez jedne reči, samo očima i osmehom, njih dvoje su jedno drugom uputili najlepše reči.

Jutros je jedna devojčica podelila svoj doručak sa mojim psom. Tačnije, ta devojčica to radi svakoga jutra, ona i moj pas imaju taj neki svoj ritual, svoju malu igru, on prvo dobije pola viršle, kifle, kroasana ili tako nečega, pa se onda ljube, pa se onda grle, pa se šape i male šake stapaju, pa se maze i pričaju svao na svom jeziku. Kada ih gledam kroz prozor, vidim da se savršeno razumeju i da su srećni što su postali tako dobri prijatelji.

Jutros sam se probudio malo ranije, pa sam malo posmatrao i malo više ljubio jedno rame sa par mladeža. Ti mladeži su glat preslikana slika Malog medveda, zvezdanog sazvežđa koje sam još kao mali tražio svako veče na nebu dok smo ležali na krovu kuće jednog Marka u Sutomoru. To rame se mirno spuštalo i podizalo, vodilo je neku svoju politiku pod mojim usnama i reklo bi se, poprilično mu je bilo lepo, kao uostalom i meni. Rame ne zna koliko ja volim zvezde i koliko sam se u životu puta trudio da pronađem Malog medveda, pa sam sada toliko dosadana i naporan u nameri da što više vremena provodim sa njime. Rame se ponekad slegne, ponekad umori, ponekad drhti, ponekad pomirljivo krene ka meni, sve u zavisnosti kakav sam ja prema njemu. Rame i zna i ne zna da je trenutno moja najveća ljubav i u istom i strah jer iako ga volim, tek učim da ga volim jako, najviše, baš kako ono to i zaslužuje, bezuslovno. U nekom napadu ludila, u nekom svom čudnom i pomalo bezobraznom nastupu, pitao sam ga šta ako je to – to, i ono je reklo „Ništa“, samo se nasmešilo i reklo „Ništa“. Posle, kada je sve prošlo, zaglilo me je, stavilo moju glavu između ramena i grudi, nešto mi je mnogo lepo govorilo, mazilo me je po bradi, po obrazima,  poljubilo u oko i sve je stalo, sinhronizovali smo ćutanja, srca i disanje.

Jutros sam se smeškao svom odrazu u prozoru, smeškao suncu, smeškao mostovima, zgradama, drvoredima, parkiranim automobilima, mostovima, oranicama, banderama, nebu, nepoznatim ljudima.

Jutros sam baš bio srećan.

Published in: on март 9, 2017 at 5:36 pm  Оставите коментар  

Sve

main-qimg-c77c3627413f5b850d266125abd3f8f6

Trenutno, sa jedne strane imam ništa, dok sa druge, imam sve što sam želeo.  To, Sve,  je došlo u totalno pogrešnom trenutku, između haosa, beznađa i nekih malo viših zidova. No, dobro, bitno je da je došlo. Meni, za njega već nisam siguran.

Sve se lomi polako, Sve je tu, ali mu smeta haos koji smeta i meni. Postoji nešto što nas privlači poput magneta i vrata od frižidera, a postoji i nešto što nas udaljava, kao što reka ume da odvoji stablo od obale i da ga nosi daleko od svog prvobitnog i primarnog staništa.

Ja se na sve to smejem zato što su mi neke stvari u životu dolazile kao letnji pljuskovi na moru, iznenada, nenadano i brzo, kao da su samo čekali na nekom brdu iznad obale mora da se pojave pa da zabava počne. Smejem se dok levitiram, dok plešem, dok balansiram na žici na jednoj nozi sa rukama u vazduhu i zatvorenih očiju, idem napred dok je ispod mene nesagledivi ponor haosa.  Sve stoji na drugom kraju žice, vidim ga kroz zatvorene oči kako čuči, kako mu je brada na kolenima, kako mu vetar mrsi kosu, kako mu oči menjaju boju, kako grize usne, kako se lomi da ode ili ostane. Ne mogu da utičem na Sve zato što nemam prava na to.

Mogu da pričam, mogu da šapućem, mogu da se derem u oblake, mogu sve što mi pada na um, al Sve ipak ima svoje pravo da ustane, otrese svoja kolena od peska, poravnja odeću, sakupi svoju kosu u rep, popravi šminku i da ode jer, Sve je platila kartu za ovu predstavu. Tačnije, dobilo je kartu, da li će ostati do kraja ili otići na pola predstave zevajući, to je već na njemu.

Sve zna da je sada u ovom trenutku i u nekim narednim trenucima, sve. Sve oseća kako se čvrsto držim za njega, kako ga mazim po kosi, kako mu spuštam usne na rame, kako polako pretražujem jagodicama njegov pupak, kako lagano udišem vazduh i kako još laganije izdišem, kako čuvam ostatke njegovih ljuspica i čestica unutar sebe. Sve u mojim očima vidi da sam odlučan i da se plašim, sve me jako steže sebi, sve mi ponekad ne dozvoljava da se odvojim od njega, ali sve u istom trenutku zna da je tlo ispod mene ambis, da levitiram i to je to.

Sve razmišlja, Sve sluša, Sve želi normalan život, Sve želi sve i to je njegovo pravo.

Sve tako prelepo spava na mom ramenu, Sve me ljubi po nadlanici u snu, Sve se smeška u mraku i taj smeh osećam na ramenu dok me sluša kako pričam. Sve iza sebe ima haos, Sve iza sebe ima neki put o kojem ne želi da priča, za koji naslućujem kakav je bio i o kojem ne želim da pišem i zato razumem previranje ispod njegove kose boje čokolade sa karamelom.

I tako, malo po malo, pa Sve i ja sedimo jedno prekoputa drugog. Malo po malo, ja sam iza njegovih leđa sa rukama iza struka, sa bradom u kosi ili sa kosom u bradi, taj fenomen još uvek nismo rešili. Malo po malo, Sve je u mom krilu, dahom malo pomeramo težište planete.

Malo po malo, moj pupak je prilepljen uz njegovu kičmu, a njegove butine  izvode graciozne lupinge po mojim kolenima.

Malo po malo, ležimo i gledamo u plafon, Sve voli moj glas, voli dok mu čitam, iako ja baš ne umem razgovetno da čitam, al eto, sve kaže da voli boju mog glasa.

Malo po malo, kad se razdvojimo, kad između nas prolaze ljudi, Sve i ja se udaljavamo. Ljudi kažu, a i ja znam da sve zaslužuje više, ali u ovom trenutku, osim toga da mi je Sve – sve, malo toga mogu da mu pružim. Za nedelju, za mesec, za tri meseca, za pet meseci, možda ću moći, sad ne i to je tako, to nikada nisam krio od Sve.

Sve zna dosta, ali ne zna za sve što se odvija u meni dok levitiram na toj nekoj žici iznad ponora, a iskreno, ne znam ni ja. Znam samo da je Sve nešto veliko, nešto ogromno, promena, pokretač, poslednja misao pre nego što utonem u san i prva kada se probudim.

Sve me tera da budem najbolja verzija sebe, da se granam, da cvetam, da puštam svoj polen, da me kaleme, da od mene ubiraju najbolje plodove i da se tako i ponašam.

Sve nije svesno koliko je sve, al dobro, za to sam kriv pomalo i ja pošto sam iza sebe ostavio i ne baš pohvalne stvari, ali bitno je da sam ih ostavio i da mi Sve veruje, tačnije, da mi dopusti da ga razuverim kako sve ovo nije samo fora i nešto poput instant pire krompira.

Mislim da je uz Sve moguće da ono ništa pomerim na nešto, pa polako, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, sa Sve i sa svime što Sve donosi, do nečega, dok traje i dok se iz našeg zagrljaja može naslutiti sve što je najbitnije za osmeh, za sreću.

Published in: on март 7, 2017 at 1:31 pm  Comments (5)  

Psovka

bridgejump

 

Jbga.

 

Jbga čak i nije psovka, više je nekako izražavanje emocija u datom trenutku, nešto poput sleganja ramenima, širenja ruku, gledanja u zemlju ili jednostavno onako tupo, u prazno.

 

Ono, padneš tiket u zaostavnom vremenu meča, prođeš prstima kroz kosu, zgužvaš papir i samo kažeš jbga.

 

Ono, slučajno ti se razbije pet od deset jaja u kesi na putu od prodavnice do kuće i samo kažeš jbga. Što nisi uzeo pazio, što nisi uzeo kartonsku kutiju, jbga.

 

Ono, kapne ti kajmak na košulju dok jedeš pljeskavicu u tortilji, iznerviraš se, kažeš jbga i nastaviš da sa salvetom dodatno razmazuješ kajmak po košulji. Sako će sakriti fleku, šta ima veze što je toplo, jbga.

 

Ono, pred polazak na sastanak ti stigne sms od osobe sa kojom si pošao da se vidiš da ipak ne može danas, kažeš jbga i to je to. Verovatno je nešto jako bitno, verovatno je… Ma, idemo dalje, jbga.

 

Ono, pročitaš u vremenskoj prognozi da će biti hladno i kišno vreme, obučeš košulju, džemper i još jaknu preko, kad ono međutim, sunce sija, sliva ti se znoj niz čelo i leđa, hodaš, ćutiš i trpiš jer jbga. Ej, al elegantan si, kao broker na Vol stritu, i to je nešto, jbga.

 

Ono, taman ti se učini da je nešto TO ono TO, al jbga, kosmos ima druge planove, jbga. Jer, budalom te, sinko moj, ne pravi onaj ko to hoće, nego onaj koga ti pustiš, jbga.

 

Ono, stvari koje ne želiš da saznaš, od kojih ti obično bude loše, koje te rastave kao dete igračku, obično nađu put do tebe nekim njima poznatim a nama čudnim kanalima, pa čak i onda kada to ne želiš, kada to ni u ludilu ne želiš, one te nađu i samelju te, razbucaju, raščine, al, dobro, preživećeš, nije rak, nije sida, svako srce nađe svog mehaničara pa ti bude bolje, jbga.

 

 

Jbga ne boli, nije maligno, čak nije ni neka pretnja po raspoloženje, više je nekako pomirljiva konstatacija kada se Marfi sa svojim pravilima umeša u igru, kada se promešaju neke karte, kada Mesec, Saturn, Pluton i ostale planete krenu onako kako baš i nije poželjno da se kreću, al se ipak kreću.

 

Prilikom pada hleb najčešće pada na onu namazanu stranu. Jbga, sranja se dešavaju, život se nastavlja, ili duni prašinu ili namaži novo parče, nema kukanja. Kažeš jbga i nastavljaš dalje sa kašikom, sa viljuškom, sa nožem, sa prstom, ma sve je dozvoljeno, samo kaži jbga i nastavi dalje.

 

Jbga je prećutno ustavom zagarantovano pravo da sve loše ispratiš niz ulicu s jednom psovkom koja i nije psovka.

 

Jbga je nešto posle čega ti bude lakše.

 

Jbga je ona realnost sa kojim se izboriš na nogama.

 

Jbga je lajt motiv svih laki luzera.

 

Jbga je kiselo mlado grožđe koje ponekad ubereš, znaš da je mlado, znaš da je kiselo, ali svejedno ga grickaš s kiselim osmehom na licu.

 

Jbga je prosto jbga, nešto što olakšava i što ti omogućava da ponovo slobodno dišeš i da se između dva udisaja vazduha smeješ.

 

Jbga je ponekada baš velika potreba.

 

 

Jbga, nemoj da zaboraviš da jbga nije psovka i da reći jbga, nije ama baš nikakva sramota.

 

 

Jbga.

Published in: on март 3, 2017 at 12:01 pm  Comments (2)  

Reka

 

kurosava2-748x420

 

Po površini vode klize tri patke, dve velike i jedno malo pače. Malo pače zaostaje, ali ga ove dve veće patke stalno guraju kljunovima, držeći ga tako sebi na oku. Na splavu, tik do vode, sede tri muškarca i gledaju sve to. Ćute, puše, piju pivo,gledaju u vodu, povremeno bacajući komade hleba u reku.

Mogu da budu prijatelji, a možda i ugovaraju prodaju polovnog Fiat punta iz 2005 godine. Mogu, ali ne moraju, to je samo opcija.

Čovek koji sedi tik do vode je nizak, ćelav, debeo i brzo se znoji, često rukavom od košulje briše znoj sa čela i uzdiše, verovatno psujući sunce, komarce, sparinu i reku pored koje sedi. Reklo bi se da je primoran da bude tu, a najradije bi sada bio kod svoje kuće, sedeo u gaćama i atlet majici na trosedu, sa levom rukom u činiji sa kikirikijem, dok bi u desnoj držao daljinski upravljač, psujući što nema ništa pametno na televizoru. U svakom slučaju, on je jedan od onih večito nezadovoljnih ljudi i jedino ga smrt može spasiti od mrzovolje koja je usađena ispod njegovih uraslih noktiju na nogama.

Drugi čovek izgleda ko profesor tehničkog obrazovanja, a može biti i advokat. Visok, mršav, duge kose zalizane ka potiljku, sa okruglim naočarima postavljenim tako da su nekako bliže nozdrvama nego očima, brkova žutih kao prezrela dunja od cigareta, na sebi ima dugački beli mantil ispod koga nosi šarenu ešarpu, crveni pulover i belu košulju. Verovatno je jedan od onih koji kroz sve što radi prolazi mehanički, bez emocija i truda, i kojima kraj radnog vremena donosi veliko olakšanje. Liči na ljude koji ne pamte likove, ali ljudi pamte njega, najviše zbog hrapavog glasa koji se često zapliće o rubove čaša. Njemu nije važno da li je toplo ili hladno, bitno mu je samo da je čaša uvek puna po nekoj njegovoj meri, ni pola, ni do vrha, nego baš kako treba i koliko treba. Ne traži puno, nije konformista, najviše voli da se nadlakti za šankom u nekom ćošku i da gleda na svet i ljude oko sebe kroz čašu.

Treći čovek, koji je izgleda i glavna tema ovog zasedanja je mlad, visok, izraženog stomka, prosed sa manjkom kose, punijih obraza, zelenih očiju, nedefinisane dužine brade, nije ni lep, ali se ne može reći ni to da je ružan, ćutljiv, zamišljen, sa tragovima letargije u pogledu i pokretima tela, tako da se slobodno može kazati da je unutar sebe bliži ljudima sa kojima sedi nego svojim vršnjacima. Na prvi pogled se vidi da nije ljubitelj sporta, sem možda na televiziji, iz fotelje, jedan od onih koji ne znaju da definišu koji je njihov životni cilj, ali zna da ga ima i sprovodi tu misiju kako on smatra da treba, ponekada stihijski haotično, ponekada krajnje flegmatično, iz mesta samo pogledom i mislima, samo nikada pravolinijski dosadno. Za razliku od ostalih ljudi za stolom, nije mrtav iznutra i ne pije za pokoj duše ugušenih snova i ambicija.

Zanimljivi su samo konobaru, patkama i meni koji sve to posmatram sa strane, između dva dima i gutljaja kafe.

Tri glasa, jedan za drugim ciklično kao kad jedna kap padne u sredinu bare, vagaju i seciraju život najmlađeg među njima, oštro, u glavu, u kost, u srž, bez poštede, bez uvijanja u šareni papir, bez poslednjih namera i likovanja. Ne zna se kakva je priroda odnosa, da li su u srodstvu ili su samo braća po čaši i deljenju poslednje cigarete, ali naslućujem da postoji neka ljudska ljubav između njih iz koje se i rodio ovaj sudski pretres.

– Ima trideset godina.

– Imaš trideset godina.

– Imam trideset godina…

– Ne radi.

– Ne radiš.

– Ne radim…

– Nije se oženio.

– Nisi se oženio.

– Nisam se oženio…

– Šta misli, čemu se nada?

– Šta misliš, čemu se nadaš?

– Šta mislim, čemu se nadam…

– Nema plan.

– Nemaš plan.

– Nemam plan…

– Godine mu prolaze.

– Godine ti prolaze.

– Godine mi prolaze…

– Kada će se uozbiljiti?

– Kad ćeš se uozbiljiti?

– Kada ću se uozbiljiti…

– Ne zna ni on sam.

– Ne znaš ni ti sam.

– Ne znam ni ja sam….

– Ajmo po još jednu turu.

– Ajmo po još jednu turu.

– Ajmo po još jednu turu…

A posle te još jedne ture, opet sve isto; dve velike i jedna mala patka graciozno plove po Savi, tri čoveka puše, piju, ćute i bacaju hleb u reku, konobar drema za šankom i čeka da se mesec izdigne visoko iznad crveno sivih dimnjaka toplane, jedino sam ja poremetio početnu sliku – umesto leve noge, na ogradu splava digao sam desnu i prešao sam na upaljač pošto mi je nestalo šibica. Da nisam, sve bi posle izrečenog ostalo isto, baš kao i naši životi slučajno povezani u ovom danu. Ovako, ostaje prostora za neku promenu.

Možda će se  promeniti.

Možda će napokon odrasti, a ostati blizak svojim godinama.

Možda će se zaposliti.

Možda će se uozbiljiti..

Možda će se oženiti.

Možda će ipak naći pravi način da stigne do svog cilja.

Možda je ipak bolje od nikada, daje barem neku šansu promenama.

Možda.

Published in: on март 2, 2017 at 12:15 pm  Оставите коментар  

Teskoba

teskoba

Teskoba. U grudima, u glavi, u plućima, u stomaku,  u kukovima, u stopalima.

Teskoba. Prilikom koračanja, prilikom žvakanja, prilikom grljenja, prilikom dodirivanja, prilikom razmišljanja.

Teskoba. Dok ležim, dok gledam u plafon, dok se okrećem sa boka na bok, dok me razdire nesanica, dok me hvata san, dok se budim.

Teskoba. Kad ludim, kad se smirujem, kad pokušavam da se opijem, kad odbijam piće, kad udišem prvi dim tek zapaljene cigarete, kad posle pola pakle cigareta uzimam pumpicu za astmu.

Teskoba, teskoba, teskoba, teskoba…  Jedino što osećam, ono što mi para kožu, što mi raste iz kostiju, što me obuhvata i što raste iznad mene, kao životinja koja je oduvek čučala i čekala pravi trenutak da preuzme primat nad onime što smatram da jesam i što me me gleda iz ogledala. Teskoba.

Ponekad se javlja sama od sebe, ponekad je prizivam, bitno je samo da je tu i da je osećam, dok obuvam desnu cipelu, znam da je ona već uveliko u levoj. Uvek je napipam vrhovima prstiju na levoj strani grudi,  osećam je kao topli letnji vetar kako duva kroz moju kosu, kao očevu ruku koja me je držala na površini mora kada sam učio da plivam, kao zube zarivene u donju usnu.

Čini da ćutim, čini da se smejem, da šapućem, da gledam, da trepćem, da bradom gladim obraze i ramena, da dlanovima tražim najtoplije predele kože, da pišem.

Tera me da idem kad mi se stoji, kad mi se spava, kad mi umor vezuje telo, kada mi bolovi u leđima i rebrima pritiskaju sunđere u očima, kada se kao kornjača okrećem na podu da bih se podigao na noge.

Tera me da se izvadim iz mulja, da trčim, da se ošamarim kad stanem, kaže mi da mogu, kaže mi da skočim, da grizem, da udarim, da se borim, da mogu, da ja to zaista mogu i da to niko ne ume i ne može kao što ja to umem.

Govori mi kako me svet čeka, kako moram da se probudim, kako je vreme, kako je stvarno vreme, da je letargija za luzere, da je kukanje izgovor i da sam ja samo razmaženi klinac koji za sve ima izgovor i da je ona, teskoba, ta životinja, upravo tu da me pokrene, da me zavrti, da me lansira u orbitu i da me napravi na sebe koji me odavno čeka.

Kaže mi da se uljudim, da radim na sebi, da nađem normalan posao od devet do pet, da je lepo to što umem, da se poezijom leči duša ali da prazni džepove, kaže i to da je ovaj prokleti dvadeset i prvi vek, vek stradanja čoveka u ljudima, da empatija nije dobra za mene, da ću umreti, da ću i ja umreti kao i milijarde onih pre mene, samo je pitanje kako ću provesti život do tog umiranja.

Kaže mi, mila moja zver, ta moja teskoba, kaže mi da radim na sebi, da tako mora i da će sve biti dobro samo ako dobro želim i dobro mislim, da čuvam dušu, da negujem ljubav, da se smejem, čak i ako sam krezub da se smejem, jer, kaže mi ona, smeh je lek, i da čak ovaj mrak u kojem sam trenutno nije ništa strašno, da je prolazno, samo da idem i da mi je kičma prava, da mi je pogled prav, da mi koraci idu napred i ako sve bude tako, ako radim ono što mi ona šapuće, da će sve biti dobro, da ću uspeti.

Savetuje mi da pitam ljude šta ne znam, da nema glupog posla, već samo posla, i da je sasvim normalno da mi ona pritiska grudi kao Trepča, da me tretira kao gonič stoke svoje krdo i da svaki čovek ima svoju teskobu, samo možda ne priča o tome, da je posušam i da neću pogrešiti jer ona je tu zapravo zbog mene, da me digne, da me gura, da mi bude bolje, da postanem najbolja verzija sebe.

Teskoba, moja voljena, jedna i jedina, teskoba.

Published in: on март 1, 2017 at 12:03 pm  Оставите коментар  

San

16976773_10212521954027695_1130484686_n

 

Obožavam te,

Govorim joj  promuklim glasom dok sunce tek ulazi u sobu,

Obožavam te,

Govorim joj dok suvim usnama ljubim njeno od kose vlažno rame,

Obožavam te,

Šapućem joj u uho dok joj dlanove spuštam na grudi,

Obožavam te,

Govorim joj dok srce priljubljujem uz njenu kičmu,

Obožavam te,

Sad već isprekidano tihim glasom govorim između dva poljupca u vrat,

Obožavam te,

Očima joj govorim dok se lagano okreće ka meni,

Obožavam te,

Vrhovima prstiju pišem po njenom stomaku dok stavlja glavu na moje rame,

Obožavam te,

Mislim u sebi dok se grlimo rukama, kosom i butinama,

Obožavam te,

Šapućem dok se usnama jurimo po polumraku sobe,

Obožavam te,

Klizi niz njene pramenove kojima sakriva moje usne,

Obožavam te,

Kroz misli putuje dok  zagrljeni ponovo tonemo u san.

Published in: on фебруар 26, 2017 at 11:18 am  Comments (2)  

Raport Beogradu

beograd-najlepsi-gradovi-hafington-post

 

Raportiram belom papiru:
Stanje je redovno
Beograd je i dalje na svom mestu,
Oblaci iznad njega plove nebom kao knedle po supi
Ulice kao i uvek bučne, prepune ljudi
Koraci melju i melju trotoare
Rame na rame juriša
Bez pardona se odvijaju sukobi između kišobrana i šešira,
Ispod semafora sudaraju se senke trola i automobila
Šoljice kafe pobedonosno sedaju na kičmu tacnama
Čaše i flaše glume jutarnje pijance pa se do u nedogled kucaju
Jedna srebrna viljuška probada baklavu u izlogu kod Pelivana,
Na Kalemegdanu, bista poznatog pesnika biva osramoćena od strane jata golubova
Na oči vernih posmatrača, stari manijak Dunav je ponovo zaskočio Savu
Po poslednjim informacijama – ona se nije previše bunila,
Gledajući kružni tok na Slaviji, neko je konačno shvatio ko tu ima pravo prvenstva
Dok samo dve ulice niže
Iz jednog stana u Krunskoj dopire glas ljubavnika,
Ona je prizivala Boga
On se ipak držao majke, psovanja i grebanja butina,
Na Cvetnom trgu neko je kupio svoj prvi buket cveća
Da li za svoju prvu ljubav
Ili za svoje prvo razočaranje
Vreme će reći,
Slike Njujorka, Pariza i Pekama stoje na toplom asfaltu Beograda
Za samo hiljadu dinara dobijate jedan grad samo za sebe,
Između autobusa i staklenih izloga bude se note
Neko je pesmom krenuo da kupuje svoje snove, zato, evo banke, cigane moj,
Jedna klupa je upravo pozelenela od muke pošto je shvatila da ceo život podmeće leđa za druge
Ljuljaške i klackalice su je podržale škripom
Rakete i tobogani već nisu imali ništa sa tim,
Na platou kod crkve Svetog Marka jedan budući pisac ima strašnu dilemu
Ići u Zoru ili u Poslednju šansu
Za čijim stolom je tražiti danas, zaista, prava dilema,
Negde dole na keju, ispod Brankovog mosta
Jedna lepršava suknja se diže uz pomoć vetra
Mornari i pecaroši u transu
Pale cigaru za cigarom
Čekaju da se suknja do kukova popne,
Zbog nečijeg parfema
Radnik pekare je ispustio na ulicu džak brašna
Zaustavljajući tako saobraćaj u Južnom bulevaru,
„Muškarci su dosadni
Muškarci su baš naporni
Meni je baš puna korpa muškaraca“
Lavežom govori jedna retriverka dok repom maše u pravcu labradora koji spava,
„Žene su previše zahtevne
Stalno se lickaju
Vrte repom
Zovu pa grebu“
Jedan debeli mačak dobacuje u njenom pravcu pre odlaska na drvo,
Ispred filozofskog fakulteta jedan mladić koleginici citira poznatog pisca
„Ljubav je ono što se dešava kada sve drugo stane“
Njene naočare se magle u znak odobravanja
Dok on vrhovima patika tetovira na pločnik prvi svoj nemir,
U svom tom haosu samo je jedan pramen miran,
Vezan u rep na svom poslu od devet do pet
On i ne zna da svojim postojanjem ispunjava nečiju tišinu
I da je od njega sazidan jedan sasvim novi svet,
Nečije patike sanjaju bele baletanke
Danima planiraju slučajni susret na ćošku kod hotela Moskva
U džepu imaju spremne i reči i osmeh
Još samo da nestane u tom trenutku ljudi
Sve bi idealno bilo
Samo da u vazduhu nije te zaljubljenosti i nedostajanja
Od kojih se pretvara u kamen
Na kraju raporta da dodam i ovo:
Ovo je grad gde se i kapi kiše zaljubljuju u padu
Najlepše se piše o zagrljajima
A najduže se šeta tuđim ulicama
I svako želi da nekoga slučajno sretne više nego da dogovore susret.

Published in: on фебруар 20, 2017 at 12:44 pm  Оставите коментар