U krevetu

bampw-bed-black-amp-white-black-and-white-Favim.com-636583

Ostani još malo tu pored mene u krevetu,

Još je rano,  hladno je izvan pokrivača, nemoj da trljaš oči, nemoj da spiraš noć hladnom vodom sa lica

Ne puštaj jutro u zenice, ne budi se, mila, spavaj tu na mojim grudima, spavaj ili makar se pravi

Dok golubovi i vrapci još bezbrižno kunjaju na tek procvalim jorgovanima,

Po ulicama tumaraju samo pijanci, pekari i đubretari, čak ni prvi hlebovi još nisu zamirisali

Zato ti I kažem, ne budi se, lezi, pusti me da ti kroz kosu prstima kao po žicama gitare sviram,

Rano je, ne dam te još uvek ljudima, sačekaj da minimum dvadeset tramvaja prođe po kičmi šina svojim čeličnim prstima,

Sačekaj da kiša pikavaca jutranjih neurotičara zaspe ulice našeg grada,

Pusti da jagodice zamirišu na dnevne novine, pusti da se laktovi ljudi malo ulube prilikom ulaska u prve jutarnje autobuse,

Ispisuj po mojoj koži vrhovima prstiju nepoznate reči, crtaj arhaične krugove, svojim protezanjem unesi pometnju u zemljinu težu,

Ma, radi sve, samo nemoj još da ustaješ, nemoj još da me puštaš od sebe, nemoj sada kada sam tako lepo počeo da gubim razum,

Nemoj sada kada si tako lepo počela da gužvaš posteljinu,

Nemoj sada kada si tako lepo počela da svojim kapima znoja navodnjavaš Saharu,

Veruj mi, vreme uživa u tome da ga zaustaviš, a ti si baš toliko naporna u nameri da se probudiš

Da svetlom oteraš senke koje nas pokrivaju, što plešu nad nama, prekidaš igru,

Kao najstroži roditelj oduzimaš mi igračku a tek sam je najjače moguće zagrlio,

Ej, ništa se neće desiti ako ostaneš tu, veruj mi slepo, veruj mi svaku reč koju ti tiho izgovorim

Ujutru sam tvoja Šeherezada, pričam ti priče 1001 jutra,

Ujutru sam tvoj čarobnjak, harlekin, trubadur, šaman, prekaljana varalica, mangup, bludna strana svesti,

Na tvoje rutine i pravila se zalećem svom snagom svog blesavog uma,  činim sve što znam samo da ostaneš tu,

Preko tvojih očiju navlačim usne i prste, prekrivač koji miriše na proleće u Toskani,

I grlim te, tako te jako grlim da sam kao bršljen srastao uz tvoje telo,

I činim sve, baš sve što mi poput promašenog života prođe kroz misli

Samo da ostaneš tu makar još jedan vek.

Published in: on мај 5, 2017 at 11:52 am  Comments (1)  

U autobusu

imagesj

Najlepše ljubavi na svetu sam sretao po autobusima

Iza mrljavih prozora, na prljavim sedištima ili dok se drže za masne šipke

Među svim tim palim borcima za ideale i ličnim porazima ubijenim ljudima,

Onima koji mrze sebe što moraju da se do grada spuštaju sa običnim plebsom dok tiho uzdišu kada nekakav ogromni auto pretekne šklopociju od autobusa  što ih vozi ka centru

Kao maslačak iz betona vire,

I sijaju, rastu iznad okvira autobusa, rastu iznad grada, rastu čak iznad neba

Nije im bitno što im neko laktovima pomera bubrege

Nije im važno što su unutar autobusa kao sardine u konzervi,

Njihove stanice se mere jačinom stiskanja dlanova

Njihovo vreme je zaustavljeno zagrljajima

Na svako zanovetanje lažnih moralista – idu ravno u grudi karakterističnom snagom osmeha

Jako, toliko jako, do same srži, lome, tumbaju i seku sve što im se nađe na putu,

I ako bih ikada mogao da promenim oblik svog levitiranja na ovoj planeti

Onda bih voleo  da sam ona kapljica znoja koja se napravi od trenja njihovih toplih dlanova

Pa da  čistom esencijom ljubavi sperem sve komplekse i prljavštine unutar ljudi,

Da zasadim u svakom čoveku po jedan par koji se grli i smeje usled deponije čovečanstva,

Da smo svi nekako isto jednostavno nekomplikovani, oslobođeni tragičnih kriterijuma

Da se držimo za ruke kad nam se drži,

Da se smejemo, da se jebeno smejemo jedni drugima od srca sve dok ne pocrkamo od ljubavi

Jer, ako postoji nešto od čega je lepo umreti, onda je to ljubav,

Jer, ako postoji nešto što vredi pokazivati ljudima kao olimpijac zlatnu medalju, onda je to ljubav,

Jer, ako postoji nešto što zbog čega vredi preskočiti svemir, ubiti ego i osloboditi se do samog materijalnog  siromaštva, onda je to ljubav,

Jer, ako postoji nešto zbog čega vredi plakati od sreće, onda je to ljubav,

Jer, ako je ikada išta postojalo što bi moglo da spasi duše i svet, onda je to ljubav

A ljubav danas viđam samo po autobusima što  voze ka periferiji

Sa rukom u ruci, sa  rukama oko struka, sa osmehom i sa usnama pogubljenim u kosi kao dete u fabrici slatkiša,

A ljubav danas viđam samo kad po prljavštini prozora neko kažiprstom ispisuje dva imena,

A ljubav danas viđam samo kad se dve šake u gužvi, ispod pogleda , a iznad punih kesa iz prodavnica,  spoje kao Dunav i Sava,

Viđam je između dve osobe koje su tek na početku života, nesvesni mogućnosti i onoga što sada imaju,

Viđam je preko kožnih tašni, sivo metalik satova i kesa iz marketa posle završetka radnog vremena,

Viđam je u onim ćutanjima kad osmeh govori sve, kad pegava bleda koža debelim drhtavim palcem  miluje nadlanicu između vena kao da prevlači gudalo preko žica violine,

Slobodno mišljenje, na kraju krajeva zaključak  na kraju pesme – ljubav se danas može naći samo u autobusima, dok se svi zajedno vučemo ka obodima neke svoje periferije.

Published in: on мај 1, 2017 at 3:15 pm  Comments (2)  

Anatomija ljubljenja

 

Postoji jedan mišić   koji ide od  grudne kosti, pa preko  vrata do uha čiji latinski naziv ona zna, a ja ga svaki put pogrešno izgovorim. Kad me pita kako se zove, ja ćutim ili se samo smejem, pa kažem „Sve“ na šta mi ona kaže da sam glupan. Njen glupan, na tom mestu, na njenom vratu je nešto najljubljivije, nešto bez čega mi je jutro prazno.

To je moje mesto kad se grlimo, kad se ljubimo, kad ćutimo ili pričamo o nadanjima, strahovima i svemu onome što smatramo da smo mi, tu, sada u tom trenutku , pa i o onome sada i tu koje tek treba zajedno da provedemo u nekoj tamo budućnosti.

To je moje mesto na koje najviše volim da naslonim obraz jer sa njega mogu da vidim sazvežđe mladeža, mogu da je poljubim u rame, mogu da je poljubim u vrat, ispod brade ili ako se malo pridignem, čak i u donju usnu.

To je moje mesto sa kojeg slušam najlepšu muziku, nastup moje lične Bečke filharmonije koji dolazi iz njenih grudi, kotrlja se od rebra do rebra, kupajući se u kapilarima njenih pluća, kroz grlo, preko glasnica oko kojih sigurno obiđu par krugova pre nego se uliju negde u gornji deo moga uha, a preko njenih usana i jezika.

To je moje mesto na kojem  spiram sve svoje grehove, sa kojeg  započinjem bitke sa svojim strahovima  i naposletku, sa kojeg krećem u život. Spokojan, hrabar i jak, totalno drugačija verzija sebe, jer, ja sebe uglavnom delim na dva života, onaj koji sam imao pre nje i ovaj koji imam sada. Prvi baš i nije sjajan, više je turoban kao mračni oktobarski dan okupan kišom, u nekom zastoju obavijen izduvnim gasovima iz autobusa, automobila i kamiona, stojim pritisnut gomilom ljudi, nemam daha, smrdim, mokar sam i nervozan, bez volje i mrve sapatništva prema sebi i okolini, dok ovaj drugi, koji sada imam sa njom, vidim kao neki maj, neku sredinu proleća kada je već dovoljno toplo da nosim svoju omiljenu belu košulju na kojoj su rukavi podvrnuti a dva gornja dugmeta raskopčana taman toliko da osetim topli vazduh kako mi miluje kožu, donoseći mi pomešane mirise reke, sveže pokošene trave, poljskog cveća i jorgovana da me iznutra skroz opiju, vidim ga tako da sedim pored reke, sa osmehom, sa srećom koja me bukvalno čini najvećim čovekom na zemlji koji pored sebe ima najlepšu ženu na svetu, sa osmehom od kojeg možeš oslepeti i sa usnama koje su melem za svaku ranu i ožiljak.

 

To je moje mesto na kojem smišljam reči koje tek treba da napišem, moje suštinsko jezgro, oaza mira i nepresušni bunar inspiracije. Tu zaboravljam da čitam novine, da gledam televiziju, na haos koji nas okružuje i na neki vid apatije koja zna da me pritisne kao valjak. Zapravo, ta njena kost čiji latinski naziv ja ne znam, krevet je našeg mikrokosmosa koji se nalazi unutar njene sobe. Kao da smo na nekoj drugoj planeti, kao da smo sami na toj planeti i sasvim, baš kao da smo jedini živi oblici života na toj planeti.

To je naše mesto sa koga gledamo na svet, na neke nas koji su ostali iza naših leđa, u ogledalu na trenutne nas i na nas koji nas tek čekaju da preuzmu ulogu budućih nas. I kad pričamo, kad gledamo u te neke nas, na trenutke se smejemo, na trenutke ćutimo, na trenutke smo kao klinci koji prvi put idu na more i prave planove gde, šta, kako i koliko čega da ponesu, na trenutke smo ko sredovečni čangrizavi par koji se svađa oko tooga što je on zaboravio da spusti dasku od wc šolje, dok je ona opet zaboravila da skloni ostatke svoje kose iz kade. Sve u svemu, idealno zvučimo, pa i izgledamo, verujte mi na reč.

Idealno kao Sternokleidomastoideus.  Ili još bolje, kao Sternocleidomastoideus. Prva je moja omiljena maršuta za šetanje usnama, dok je ova druga njen omiljeni pravac kretanja mojih usana po njenom telu.

U svakom slučaju, ja nijedno od ova dva naziva nikada neću moći da izgovorim tačno. Ali da ih pronađem, čak I u mraku, uvek, jer, ipak je suština uvek bitnija od forme.a72a4f42bd48e867e034a05007156756

 

Published in: on април 25, 2017 at 9:28 am  Comments (1)  

Petak

30904635371_2b710e1c21_b

U godinama sam u kojima je luksuz uzalud trošiti vreme,
slušati muziku bez duše, bar nekog smisla,
čitati loše, previše plitke i površne pisce,
gledati preskupe, al do očaja glupe filmove samo zbog dve dobre replike,
odlaziti na mesta gde svi idu, sedeti u dosadnom društvu samo da bih se hvalio gde i sa kim sam bio,
piti razblažene rakije, previše jaka vina i topla piva,
jesti zelenu salatu, izbegavajući meso i belo brašno, govoriti da pucam od zdravlja, a svake noći da sanjam pljeskavicu sa kajmakom i lukom,
kukati na loše, previše tople il pak, kišovite dane, na maglu, na sunce kad sija, na sneg kad pada,
trošiti vreme na svađanje sa televizorom dok traje Drugi dnevnik ili da pljujem po naslovnim stranicama štampe ispred kioska,
na lošu igru voljenog kluba i na još lošiju protivničkog tima,
na sporog i za svoj posao nezainteresovanog konobara što mi uvek donosi kafu suprotnu od one koju sam poručio,
na gospođu ispred mene na šalteru koja uvek ima još samo jedno pitanje i tako ih ređa do hiljadu, a u stvari, samo joj je kući dosadno da ćuti te uvek kad joj se pruži prilika, drugima krade vreme,
na prazan novčanik i prepun biro za nezaposlene,
na gomilu ŕačuna koju ne mogu da preskočim ni iz trka, pa ni iz mesta,
na pogrešne procene iz kojih su se zbog najboljih namera rađale najveće greške,
na strasti za jedno veče i na ono „bilo mi je super, javiću se nikada.“
na mlitave zagrljaje i na ruke što se ne oznoje dok se drže,
na ofrlje, ovlaš poljupce bez ugriza za donju usnu,
na ljude bez duše, one sa skrivemim namerama što vodu teraju samo na svoju vodenicu,
na spavanje, ćutanje i gledanje u plafon između svoja četiri zida,
na propuštanje života iz straha da živim,
na to da bacam snove na deponiju usahlih snova i ambicija,
na to da mrtav živim do smrti,
na pola puta ka kraju sam i
u ovom životu više nema novog početka,
ovaj petak se nikada više vratiti neće
i stvarno je luksuz da njegova dvadeset i četiri časa provedem tako što ću sa neminovnostima pucati sebi ravno u glavu,
stvarno, u godinama sam u kojima na sve to nemam pravo.

Published in: on април 24, 2017 at 12:34 pm  Оставите коментар  

U Zori

10614252_680678965362525_4818716361475150912_n

 

Čoveče, ne forsiraj me,

Nisam nadobud, umem da saslušam

Ali danas baš nisam za tvoju ispovest

Došao sam ovde da popijem kafu i da ispušim deset cigareta

Da se izgubim na par sati iz svog ludila,

Zora je moja oaza, mikrokosmos,

Ravna, glatka ploča na kojoj se ova rasturena slagalica od mene slaže u neku sliku

A ti u uho kroz oblak vinjaka sipaš u uho svoje tragedije,

Pričaš mi o njoj koja je otišla,

Kažeš da ti je ostavila sve al da ti je uzela tebe,

Kažeš mi da je ljubav lepa, ali da je veliko sranje

Da jebeno boli kada gledaš u nečija leđa kako se spuštaju niz stepenice

Da boli smeh koji si nekada voleo

Da si oboleo od hronične alergije na miris jednog parfema

I da svaki put kad čuješ tu i tu pesmu

Imaš utisak kao da ti je neko bacio  atomsku bombu na grudi,

Kažeš, baš tako se osećaš i zato piješ

Baš zbog svega toga  piješ kao budala

Alkoholom i duvanom kupljenim na ulici

Ubijaš svaku preostalu česticu nje unutar sebe,

Kažeš da ti uspeva, al samo površno, na trenutke

Taj otrov suviše kratko traje

Pa kada uđeš u vaš stan, kako ga još uvek zoveš,

Rasprsneš se kao lubenica kada je baciš sa dvadesetog sprata,

Stari, opet ti kažem, ne forsiraj me,

Ne mogu da primim to u sebe

Tek što sam prošao tridesetu

Tek što sam spoznao šta je žena

Koliko može,

Da je kičma, da je vrat, da je mozak, da je noga u dupe,

Ti mi sad ovde otvaraš svoju Pandorinu kutiju

Kao hladan krompir pire, podgrevaš moje strahove

I to si uključio ringlu na trojku

Malo mi fali da ti uzmem tu čašu i da je iskapim na eks

I onda još jednu

I još jednu

I još jednu

I još jednu,

Pa da pređemo zajedno na flašu

Da se dodajemo dok ćutimo i palimo cigaretu na cigaretu

Kao da palimo baklju na baklju dok se spremamo da spalimo Kartaginu

Da tonemo sve dublje i dublje, da se davimo u patetici sve do delirium tremensa,

Matori, nemoj me danas

Vreme je ionako sranje, nisam baš za takve razgovore sa strancima koji plutaju po stolovima kafana

Izgubio si bitku, ima mrtvih, sve je jebeno spaljeno oko tebe

A ti i dalje gasiš vatru benzinom i duvaš iz sve snage u taj plamen

Nikada nisam upoznao nekoga ko je svoje ruke i noge zavezao za repove konja

I da jezikom tako jako udara po njihovim leđima u nameri da ga raščereče skroz,

Mani me, pusti, vidiš da očima jurim neku svoju kap kiše po izlogu,

Mani me, pusti, vidiš da sam mi je ovde samo dupe u stolici

Dok su mi misli negde visoko iznad krovova Beograda, u sazvežđu po imenu Omicron Ceti,

Sve što ti mogu reći jeste to da svako od nas ima svoja ludila i spaljene gradove

Samo neki od nas veruju da su Feniksi, da je moguće ponovo izdići se visoko iznad pepela,

Sagraditi bolje, lepše i dugovečnije gradove na nekim novim temeljima,

Zato ti ii kažem, tačnije molim, ne forsiraj me,

Ne mogu da gutam te žilete sa tobom.

Published in: on април 19, 2017 at 1:38 pm  Оставите коментар  

Senka

vlcsnap-2014-02-13-18h20m45s195

Jurim ti senku

Hvatam je, mazim, ljubim,

Bezobrazno štipkam pa se mangupski osmehujem

Dok se ona tu nešto pravi da je uvređena,

Durilica jedna,

Jurim ti senku jagodicama

Ovim toplim i drhtavim vrhovima prstiju

Klizim po zidu kao pena od mora kada se razbije o stene

I čekam, strpljivo čekam

Da se sav razlijem

Da se sav upijem u tebe,

Jurim ti senku,

Drhtim kada mi okrzne čelo

Kada mi pređe preko lica

Dok mi se nadvija nad grudi

Nestajem u njenom zagrljaju boje mraka,

Nestajem, a sebe u njoj pronalazim,

Jurim ti senku…

Published in: on април 16, 2017 at 3:53 pm  Оставите коментар  

Bez tebe

1defdda9ec90433c3962966b7f7b24c5

Bez tebe

Ruke su mi nekako prazne,

Najpraznije moguće

Kao duša beskućnika

Bez igde ikoga

Bez doma

Bez cilja i smisla,

Kao srce siročeta

Što ga je majka ostavila

Ispred kuće nepoznatih ljudi

Na hladnom i blatnjavom pragu

Nepoljubljenog, nevoljenog,

umotanog samo u njenu prljavu maramu.

 

Bez tebe,

Ja sam kao bara u koju nikada neće pasti list

Po kojoj neće skakati deca prilikom povratka iz škole

Ona koja nikada neće isprljati nečije cipele

Ona koja će prva posle kiše sa dolaskom Sunca nestati

I kojoj se nikada neće poznati da je bila i makar trenutak trajala.

 

Bez tebe,

Ja umirem hiljadu puta dnevno,

Gasim se kao zvezda koju je nebo ispljunulo na zemlju

Venem kao cvet koji iščupan leži među korovima

Nestajem kao pahulja na toplom dlanu,

Poput peska u peščanom satu prelivam se iz punog u šuplje

Dok iza mene ostaje samo praznina.

 

Bez tebe,

Reči me izdaju

Ćuti mi glas

Ćute mi prsti

Nema hemije od koje nastaju pesme

Nema histerije u grudima

Nema ni onog trenja između duše i srca

Kada se usne lako, najlakše moguće spuste na tvoje rame.

 

Bez tebe,

Kada te ne bi bilo

Kada bi nestala

Ne znam ni šta bi se sa mnom zbilo

Da li bih se vratio prolaznim i ispraznim avanturama

Suštinskom grehu od koga samo telo profitira

A duša nestaje u milijardu staklenog inja,

Ili bih možda poludeo,

Otuđio se od sveta

Od sebe

U nekoj najdaljoj daljini

Kraj najhladnije reke

U kojoj nema nijednog oblika života.

 

Bez tebe,

To je, znaš, moj najveći košmar

San koji mi ledi kičmu

Onaj zbog kojeg plačeš bez prestanka

Zbog kojeg ti je potreban najjači zagrljaj na svetu

I neko ko će da ti kaže kao ti meni uvek:

„Hej, to je samo san.“.

 

Bez tebe,

To su dve najgore reči,

Više od – rat

Više od  – rak

Više od – smrt

Više od – bol

Više od – nemam.

Published in: on април 11, 2017 at 1:36 pm  Comments (1)  

Miris

17760320_1316672958429786_2095462448_n

Kada se nasmeši,

Kada se kroz taj osmeh sva  ulije u  mene kao Dunav u Crno more

Kada me zagrli mirisom kože i kose

Kada me sakrije od svega i svih, kad me ogrne kao keruša svojim telom tek rođeno štene,

Kada sve krene  pomahnitalo, brzinom supersoničnih vozova u Japanu

Brzinom kojom se boje razlivaju po  platnu slikara zapalog u akutnu shizofreniju,

Kada u ustima imam ukus breskve, lavande i dinje

Kada mi u grlu zastanu sve knedle ovoga sveta ,

Kada mi se noge oduzmu kao nevinost devici prve bračne noći

Kada zadrhtim kao da je imam prvi put

Kada se stresem kao kad sa kaputa pahulje snega skidam,

Ej, kada me pogleda, kada me samo pogleda

Kada mi dopre do srca, do misli koje tek treba da se rode

Do one oaze unutar sebe koju sam čuvao samo za nju,

Ej, tad mi iz grudi pupe sva proleća mojih proleća

Ej, tad me zapljuskuju sva mora i okeani ovoga sveta

Ej, kada  me  pogleda, kada me samo pogleda,

Sve drugo izgubi smisao, dišem samo da bih nju udisao.

Published in: on април 4, 2017 at 11:33 am  Оставите коментар  

Četvrtak, dan za Lepotu i zdravlje :)

http://www.lepotaizdravlje.rs/lifestyle/blog/izmedu-zvezda-i-blata/izmedu-zvezda-i-blata-sava/

Published in: on март 30, 2017 at 11:27 am  Comments (1)  

Kičma

17392892_10212754524801819_673211445_n

 

Ljubim je u rame

U vrat

U kosu,

Ljubim je zatvorenih očiju

Sa osmehom

Sa srcem što se ljulja na njenoj kičmi,

Ljubim je u zvezdu tik ispod kose

U svod mladeža na ramenu

U oko,

Ljubim je ispod uha

U čelo

U dlanove

Po prstma obe šake,

Ljubim je u donju usnu

U vrat

U ruke bele kao nevinost,

Ljubim je kada je tu

Ljubim je kada nije

Čak i u snu,

Ljubim je kada je imam u naručju

Ljubim je kada je preko puta mene

Ljubim je čak i kada se svađamo ko dva idiota oko neke nebitne stvari,

Ljubim je što postoji

Što tako mirno  spava pored mene

Što grli kao da smo dve vidre koje se plaše da ne završe u Borči,

Ljubim je kao da mi je to jedino zanimanje na svetu

Najčasnija obaveza prema otadžbini

Kao da nam od tog ljubljenja životi zavise,

Ljubim je što mi ne trebaju komplikovane reči

Što sam ostavio fore i metafore,

Ljubim je što je sa njom jednostavno lepo,

ej, čuj, lepo, najlepše

i na javi

i na snu

I kad ne znam šta da kažem

Ili kad nemamo šta da radimo – ljubim je.

Published in: on март 25, 2017 at 1:33 pm  Comments (2)